Ђорђе Станојевић је један од најзнаменитијих српских научника и истраживача, први српски популаризатор науке у данашњем смислу речи. Године 1881. дипломирао је на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета Велике школе у Београду, али се још за време студија определио за физику и астрономију. Био је други управник Астрономске и метеоролошке опсерваторије у Србији крајем 19. века, пионир научне терминологије из астрономије на српском језику, а била му је поверена и Катедру за астрономију са метеорологијом на Великој школи. Од 1883. до 1887. године, као питомац Министарства војног, био је на студијама, специјализацији и раду на најпознатијим асторномским и метеоролошким опсерваторијама и установама Европе: Берлин (Универзитет), Потсдам (Астрофизичка опсерваторија), Хамбург (Метеоролошка централа), Париз (Париска опсерваторија за физичку астрономију у Медону, Сорбона), Гринич и Пулково.

У Медону је радио код познатог астрофизичара Жила Жансена, оснивача Париске опсерваторије. Због одличних резултата које је постигао у овој области, управо на предлог Жила Женсена, Ђорђе Станојевић је био је послат у две научно-истраживачке експедиције. Прва је била у европском делу Русије Петровску (Јарославска губеренија), северно од Москве, где је послат да проучава потпуно помрачење Сунца од 19. октобра 1887. године. Станојевић је због облачности потпуну фазу помрачења могао да прати само 20–25 секунди, а извештај о овом догађају објавио је у часопису француске Академије наука. У другу експедицију ишао је са Жилом Жансеном у алжирску оазу Бискра са циљем да се истражи спектар Сунца близу хоризонта да би се испитало како на њега утиче Земљина атмосфера. Експедиција је, у трајању од четири и по месеца, почела крајем 1889. а завршила се почетком 1890. године.

У току 1886. и 1887. године, за време рада у Париској опсерваторији, објављивао је научне радове из области астрологије и астрофизике у часопису француске Академије наука, што су први научни радови из ове области код Срба. Његови радови су били доста изнад нивоа тадашње научне јавности у Србији па је тек основана Српска краљевска академија одбила да публикује његове радове из физике Сунца. Након тога, разочаран, лагано је напуштао научни рад на том подручју и посветио се решавању значајних проблема за индустријски и цивилизацијски напредак Србије.

Основна знања из области астрономије, која је стекао у најпознатијим астрономским и метеоролошким опсерваторијама, пренео је у књигу Звездано небо независне Србије како би српској читалачкој публици представио науку о звездама. Ово је једна од првих књига из области астрономије на српском језику која је била намењена широј читалачкој публици тога времена. Књига је објављена 1882. године у издању Краљевско-српске државне штампарије у Београду и представља значајно штиво за образовање и популаризацију астрономије у Србији у другој половини 19. века. Ђорђе Станојевић је књигу написао на основу постојеће стране литературе из ове области и у њој су систематски, једноставно, прегледно и разумљиво представљени астрономски појмови који су додатно, без математичких формула и једначина, објашњени графичким приказима.

Књига има 70 страница, а њен садржај представљен је кроз десет поглавља и 22 слике, са једном звезданом картом на крају књиге. У предговору књиге Ђорђе Станојевић је објаснио коме је књига намењена и са којим циљем је написана. Кроз поглавља „Звезде уопште“, „Астрономска подела неба“, „Број, даљина и подела звезда по величини; звездане карте“, „Звездана јата и њихове звезде“, „Промена звезданог неба услед прецесије, нутације, аберације и рефракције“, „Право кретање звезда“, „Променљиве и нове звезде“, „Двогубе звезде“, „Звездане гомиле и маглине“ и „Млечни пут“ Станојевић је на сликовит и једноставан начин описао звезде, дао њихове поделе, објаснио право кретање звезда, променљиве звезде и врсте променљивих звезда, двојне звезде и врсте двојних звезда, дефинисао и објаснио сферне координате система који се користе у астрономији, дао списак најпознатијих сазвежђа и детаљно описао процес оријентације на небу помоћу сазвежђа и коришћењем звездане карте, описао процесионо и нутационо кретање небеског екваторског система, а у последњем поглављу је сликовито описао Млечни пут или Кумову сламу онако као се види на небу.

На крају књиге Станојевић је дао звездану карту Србије коју је детаљно објаснио у трећем поглављу ове књиге „Број, даљина и подела звезда по величини; звездане карте“.

Поред књига на српском Ђорђе Станојевић је писао и књиге на француском језику. Једна од њих је Le bombardement de l'Université de Belgrade. Књига је објављена 1912. у Паризу и сликовито, кроз 21 фотографију, описује бомбардовање Универзитета у Београду за време Првог светског рата.