„Научна утакмица отворена је за све народности без разлике па дакле и за Србе.
Али морамо признати да смо ми до сада у њој слабо,
да не речем никако, учествовали. Разлог томе није у оскудици способних
људи за тај посао већ једино у томе што научна истраживања коштају новца,
она су скупа а ми новца немамо.
Немамо га не стога што смо пука сиротиња,
већ стога, што свој, од народа веома тешко покупљени новац,
трошимо на, не само узалудне и бескорисне,
већ очевидно штетне политичке борбе и агитације.“ [1]

Укупно дело Ђорђа Станојевића [2], физичара, астронома, метеоролога и популаризатора науке [3], и по квантитету и разноврсности и по квалитету и значају, захтева пуну ревалоризацију и узорити статус.

Овај ректор Београдског универзитета (1913–1921) у многим областима свог, готово ренесансног деловања, био је предводник: први српски астрофизичар, први писац универзитетских уџбеника из физике, аутор прве сачуване фотографије у боји код нас, као и прве фотомонографије са сликама у боји, аутор наше прве књиге о ваздухопловству [4], човек који је у Србији остварио прву радио-емисију и први рендгенски снимак, а пре свега, човек који је „осветлио“ Београд пре многих других европских престоница (али и многе друге српске градове: Ужице, Лесковац, Чачак, Зајечар...) и који је изградио прву српску хидроцентралу и то по систему наизменичних струја свог пријатеља Николе Тесле [5]. Живећи у доба замашног развоја електротехнике и науке о електрицитету, Станојевић усваја модерне тековине готово паралелно са њиховим појављивањем у свету [6] и тако постаје пионир електрификације, електротехнике и савремене индустријализације, кроз преображење застарелих мануфактурних радионица у модерне електрифициране фабрике. Његово инсистирање на укључивању Србије у систем међународних стандарда и имплементација метарског система, као и модернизација образовања и лични пример у популаризацији науке – сведочи о једном европском и светском научном моделу у контексту српске културалне парадигме [7].

Судбина је хтела да се овакав човек – који је управо налик свом великом савременику и пријатељу Тесли, веровао да су плодови науке општељудско добро и треба да служе искључиво побољшању услова живота и развоју човечанства – нађе на челу Београдског универзитета у време највећег искушења у његовој историји: у доба Великог рата [8]. Упркос томе што у ратовима све страда, редак је случај да се универзитет суочи са могућношћу да физички нестане. Ово је свој врхунац испољило у бомбардовању Београдског универзитета, 1914. године. Аустроугарска ратна машинерија [9] као да је настојала управо да саму идеју српске културе и идентитета збрише са лица земље па су бестијалном бомбардовању били изложени и објекти на које се ни ратна дејства по правилима какве-такве културе ратовања не усмеравају.

Онај који је први међу савременим теоретичарима узвикнуо о смрти човека, записао је и следеће: „Данас читава једна нација може да буде изложена смрти како би се у некој другој нацији обезбедио опстанак. Принцип моћи убити ради живота постао је сада владајући принцип међународне стратегије, а опстанак сада није легални опстанак суверенитета већ биолошки опстанак одређеног становништва.“[10] Оваква злокобна мисао, актуализована текућим покушајима историјске ревизије Великог рата, у контексту његове стогодишњице, заснована је на разликовном принципу велики–мали. По истом принципу била је, пре сто година, спровођена политика „чишћења“ интелектуалних капацитета непријатељског малог народа, кроз физичко уништење духовног блага, културног наслеђа и интелектуалне елите, у контексту чега је и извршено бомбардовање Београдског универзитета. Слично томе, неколико деценија касније, приликом новог бомбардовања бомбе ће падати на Народну библиотеку Србије. Али то смо макар упамтили, руина Београдског универзитета треба се сећати на исти начин.

Један другачији поглед на ствари, заснован на принципу сличности, данас се, уколико не одустајемо од идеје хуманитета, чини умеснији. У студији која говори о „књижевном апсолуту“ [11], идеја модерности се представља и као последица незавршеног пројекта романтизма. То данашњи утисак о недовршеном пројекту модернизма ставља у један дубљи контекст, али подсећа и на немачког романтичара из Јене [12] који има значаја и за разумевање утиска који је наша култура остављала у прошлим временима. Ако у овом контексту тумачимо замашно интересовање немачке културе за српску народну традицију у доба романтизма или константно интересовање српске културе за немачке културне вредности (сам Ђорђе Станојевић се крајем XИX века усавршавао на Универзитету у Берлину), онда тиме демонстрирамо могућност сагледавања двеју култура по принципу сличности. Антологијска дела и ствараоци тзв. малих култура морала би да буду заједно са онима из тзв. великих култура. У пуном опсегу и европском домету, то доказује стваралачка личност Ђорђа Станојевића.

Ренесансна личност овог човека [13] и његове бројне активности – којима је, без обзира на њихову разноврсност, увек била заједничка идеја хуманитета – данас се може тумачити као модел обнове, Хабермасовим речником речено, „интегралног разума“ [14]. Само такав разум може, у савременом окружењу, сагледати стварност кроз копрену нагомиланих и често искривљених информација. Овај човек-универзитет управо као ректор Београдског универзитета у доба ратно, постаје метафора пацифистичког и космополитског принципа сличности. Баш онако како је, у свом надахнутом предавању, још приликом приступања Катедри за физику тадашње Велике школе у Београду, Ђорђе Станојевић сам нагласио: „Зар је науци задатак да усавршава ратне справе; зар је њена дужност да обучава војнике, потпомаже раздор међу људима; зар наука уместо да шири на цео људски род благотворне резултате својих проналазака, да подржава и помаже да се хиљадама људских живота тамани.“ [15]

1. Đorđe M. Stanojević, Etar i elektricitet u modernoj fizici, Nastavnik, 4 (5), str. 368–379, 1893 (приступно предавање на Великој школи, одржано 16. марта 1893, приликом ступања на Катедру физике).
2. Видети: Đorđe Stanojević – život i delo: povodom 150 godina od rođenja, zbornik sa istoimenog naučnog skupa, SANU (Ogranak u Novom Sadu), Novi Sad, 2008. Такође, упућујемо заинтересоване истраживаче на најцеловитију библиографију Станојевићевих радова, као и текстова о њему: Marija Šešić, Petar Miljanić, Đorđe M. Stanojević (1858–1921), u: Život i delo srpskih naučnika 7, Biografije i Bibliografije, knj. 7, SANU, Beograd, 2001, str. 29–68.
3. Видети: Đorđe M. Stanojević, Zvezdano nebo nezavisne Srbije, Kraljevsko-Srpska državna štamparija, Beograd, 1882; Iz nauke o svetlosti, Srpska književna zadruga, knj. 28, 1895.
4. Видети: Đorđe M. Stanojević, Šetnja po oblacima, Kraljevsko-Srpska državna štamparija, Beograd, 1884.
5. Ђорђе Станојевић је био онај који је Теслу дочекао у Будимпешти и довео га у једину посету Србији, 1. јуна 1892, а објавио је 1894. године и књигу о њему. Видети: Dorđe M. Stanojević, Nikola Tesla i njegova otkrića, Štampa ŠIP Srbija, Beograd, 1976.
6. Управо захваљујући Станојевићу, Београд је био једна од првих осветљених европских престоница, а први трамвај је, због његовог рада, покренут у Београду само шест година после првог трамваја у Ричмонду у Америци. Такође, само пет година након изградње Теслине хидроцентрале на Нијагариним водопадима, засноване на полифазном систему наизменичних струја, Станојевић у Ужицу, на Ђетињи, уместо градње нове механичке радионице где би вода била покретана помоћу машина, предлаже и спроводи изградњу савремене (Теслине) хидроцентрале. Изградњом прве радио-станице, активно је допринео остварењу своје визије изречене следећим речима: „Дете које жели да говори са својим пријатељем, а не зна где се он налази, позваће електричним гласом који само он чује… и чуће одговор: ’Ја сам у дубини рудокопа, на врху Анда или на широком океану’…”.
7. Уосталом, нећемо прећутати ни помен многобројних проблема с којима се, услед неразумевања, Станојевић сретао у домаћем окружењу. Поред огромних борби које је морао водити са ондашњом академском заједницом око имплементације метарског система и, нарочито, електричног, а не гасног осветљења Београда, нарочито је симптоматичан податак о одбијању Станојевићевих научних радова из физике сунца од стране Српске краљевске академије, иако их је одобрила Француска академије наука и Станојевићев пријатељ и ментор Жил Жансен, светски признати астрофизичар. Ово најбоље сведочи колико су његови радови били изнад нивоа тадашње научне јавности у Србији. Чињеница да је овај великан био готово заборављен – заборавио га је чак и Институт за физику Природно-математичког факултета Универзитета у Београду који је основао, све до 1988. године, када је обележено 130 година од његовог рођења – стоји данас као крупна опомена култури из које је потекао.
8. Видети: Dragan Trifunović, Đorđe Stanojević, profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, izdanje autora, Beograd, 1997.
9. Видети више о томе: G. M. Stanoiewitch, Le bombardement de l’Université de Belgrade, Paris, 1915; sa predgovorom slavnog francuskog fizičara Lusijena Poenkarea.
10. Видети: Fuko, Mišel, Rađanje biopolitike: predavanja na College de France 1978–79, prev. Bojana Novaković, Gorana Mijić, Bojan Stefanović, Jelena Mihailović, Marko Božić, Svetovi, Novi Sad, 2005.
11. Видети: Lacoue-Labarthe, Philippe, Nancy, Jean-Luc: The Literary Absolute: the Theory of Literature in German Romanticism, State University of New York Press, 1988.
12. Универзитет у Јени је почетком XИX века био центар немачке идеалистичке филозофије, а рани романтизам је тамо пронашао своје утемељење (Новалис, Аугуст и Фридрих Шлегел итд.). Такође, први сусрет Гетеа и Шилера се тамо одиграо, а оба великана немачке мисли су пресудно важни када је реч о европској рецепцији српског културног завештања.
13. Поменимо и чињеницу да је Ђорђе Станојевић, поред осталог, био и учесник научних експедиција, да је предлагао ревизију календара, да је стигао да се бави и воћарством и ботаником, а био је и један од оснивача светског покрета за есперанто.
14. Видети нпр.: Habermas, Jirgen, Filozofski diskurs moderne: dvanaest predavanja, preveo Igor Bošnjak, Globus, Zagreb, 1988.
15. Đorđe M. Stanojević, Etar i elektricitet u modernoj fizici, Ibid.