/.../ Доста година после састали смо се у Паризу, некадашњи другови са Сорбоне, приликом једног научног скупа. Једног дана смо се окупили на вечери код Лаперуза, крај Сене, где смо некада прослављали своје положене докторате. Сад смо сви професори. Један је у Колеж-де-Франсу, други на Сорбони, тројица у Стразбуру, један у Марсеју, један у Лозани... Смејемо се видећи се у тим новим улогама и у шали се титулишемо „Monsieur le professeur!” јер осећамо да смо у дубини остали оно што смо били. Шта је човек од науке него вечити студент! Онда смо учили, читали, истраживали, мислили смо да ћемо сутра открити нешто велико; то и данас чинимо и мислимо. Онда смо само мислили да више знамо него данас. (Откриће света II, стр. 351)

• 1884.Рођен 21. јула у Француској, у граду Авру у Нормандији. Мајка Делфин је била Францускиња, а отац Божидар поморски капетан из Дубровника.
• 1890.Ђајина породица се враћа у Србију, у којој он завршава основну школу и Прву мушку гимназију.
• 1902-1903.У Француској годину дана похађа лицеј Корнеј у Руану.
• 1903-1905.Студира природне науке на Сорбони. Постаје први дописник Политике из Париза 1904. године.
• 1906.Са још двојицом сарадника у 22. години објављује први научни рад.
• 1909.Докторира на Сорбони 23. јула са тезом Студија фермената, гликозида и угљених хидрата код мекушаца и ракова (Etude des ferments des glucosides et des hydrates de carbone chez les mollusques et chez les crustacés). Годинама касније оставља следећу белешку: „Када сам положиo докторат, дошао у Онфлер, једне недеље по подне моја баба се свечано обукла, узела ме под руку, што иначе није никад чинила, па смо се прошетали главном улицом. Била је врло мала, моја баба, па је скоро висила о мојој руци. Много доцније тек разумео сам смисао те шетње, последње шетње са добром старицом: Тих дана је у Онфлерском одјеку била изишла белешка о „Универзитетском успеху нашег суграђанина“, па су нас познаници са симпатијама поздрављали и честитали нам... Временом човек осети да су му највеће радости у животу оне које је другима учинио.“ (Откриће света II, стр. 352)
• 1910.Враћа се у Београд на позив академика Живојина Ђорђевића. Постаје доцент за физиологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Оснива Институт за физиологију (Физиолошки завод), први те врсте у Југоисточној Европи.
• 1912.Објављује прву монографију Ферменти и физиологија за коју добија награду Српске краљевске академије.
• 1914-1918.„Када сам 1913. године нашао своје другове на физиолошком конгресу у Гронингему (Холандија), они и многи другови, непознати, окупљали су се око мене да чују како то изгледа рат. Годину дана касније сазнаће и они.“ (Откриће света II, стр. 351) У лето 1914. године Ђаја са Симом Лозанићем обилази универзитетске центре (пољопривредне високе школе и факултете) у Прагу, Берлину, Лајпцигу и Паризу. У Бечу га затиче рат и у овом граду остаје у заробљеништву до децембра 1918. године.
• 1919.Постаје ванредни професор физиологије и физиолошке хемије на Филозофском факултету у Београду.
• 1921.Изабран у звање редовног професора. Постаје дописни члан Српске краљевске академије.
• 1923.Објављује уџбеник Основи физиологије, први те врсте у Србији.
• 1932.Постаје редовни члан Српске краљевске академије.
• 1934.Изабран за ректора Универзитета у Београду. На тој дужности је био школске 1933/34. од маја 1934. и школске 1934/35. до фебруара 1935. године. Као ректор се заједно са студентима супротставља упаду полиције у просторије Универзитета, бранећи студенте и аутономију Универзитета. Према наводима Ђајине ћерке Иванке, после рата је Титу изјавио: „Штитио сам их да би могли да уче, а њихове политичке заносе сам сматрао младалачким неозбиљностима.”
• 1941-1945.Током немачке окупације, 1941. године проводи извесно време као затвореник у концентрационом логору на Бањици. По изласку са Бањице записује: „Ми смо, у оно време, веровали у моралну вредност науке. Веровали смо у непрекидни напредак човечанства и у науку као најважнијег услова тог напретка. Живели смо у идејама Енциклопедиста, Ренана, Пастера и Бертелоа. Данас ми је бар то јасно да наука може послужити и дивљаштву најгоре врсте. Али сам увек уверен да би могла послужити и човекову уздизању, и да ће једног дана тако бити.“ (Откриће света II, стр. 350) Пензионисан на сопствени захтев 1942. године и до краја рата живи повучено.
• 1945.Враћа се истраживању и научном раду. Од новембра 1945. био је професор физиологије, физиолошке хемије и опште физиологије на Природно–математичком факултету, шеф Катедре за физиологију и управник Физиолошког завода. Међутим, послератне власти виде Ђају као неподобног и реакционарног, те му у досијеу стоји да „води порекло из високо буржоаске породице, није био довољно ангажован за време окупације, није довољно поштовао совјетску науку и достигнућа, те је форсирао западна.“
• 1952.Постаје дописни члан Националне медицинске академије у Паризу.
• 1954.Постаје почасни доктор наука Париског универзитета и тиме трећа особа са простора тадашње Југославије (после Николе Тесле и Јована Цвијића) која је добила овај научни степен.
• 1955.Постаје члан Француске академије наука. Пензионисан по други пут.
• 1957.Преминуо 1. октобра у 73. години.
• 2004.Градски одборници 19. марта усвајају решење о промени назива 22 улице на подручју општина Стари град и Врачар. Међу њима је и улица Владе Зечевића на Врачару, која мења назив у Улица Ивана Ђаје.
• 2010.Биолошки факултет Универзитета у Београду организује симпозијум „Сто година београдске физиолошке школе Ивана Ђаје“, Поводом овог јубилеја, спомен-плоча Ивану Ђаји - рад вајара Ђорђа Арнаута - постављена je 10. септембра у Улици Ивана Ђаје 2.

За коришћену литературу погледати библиографију и веб библиографију.