Уколико имамо на уму Хабермасов позив на обнову „суштинског, интегралног разума“, који је, по њему, владао Европом све до епохе просветитељства, која је иницирала будућу превласт специјалистичке мисли, живот и рад академика Ивана Ђаје треба имати привилегован статус. Осим тога што је био један од највећих српских научника – физиолог и биолог, оснивач научне физиологије засноване на експерименталним основама и међународно признате „Београдске физиолошке школе“, члан српске и француске академије наука и добитник престижних међународних научних признања – Иван Ђаја је остао упамћен и као филозоф, књижевник, ректор Београдског универзитета, први дописник „Политике“ из иностранства и умешни флаутиста, али и као човек слободног духа који је неспутано изражавао своје ставове и био спреман за то да плати пуну цену, у земљи у којој није морао да живи и која, пречесто, не схвата значај својих великана.

Иван Ђаја је рођен у Авру у Француској, од оца Божидара, Србина из Дубровника и поморског капетана који је иза себе оставио и неколико романа и мајке Францускиње, Делфине Депоа. Породица Ђаја је једна од значајних српских породица, јер је дала неколико значајних личности: Иванов стриц, Јован Ђаја, био је бечки доктор филозофије и уз Николу Пашића, један од оснивача Српске радикалне странке. У два мандата је био министар унутрашњих дела, али и амбасадор у Атини и Софији, као и писац, новинар и преводилац (превео је, примера ради, Тацита, Игоа, Манцонија...). Његов син, Синиша Ђаја, био је професор Београдског универзитета и један од оснивача Фармацеутског факултета, као и управник Института за фармацеутску технологију (1939-1957).

Врло брзо након рођења, Иван је са породицом прешао у Србију, где му је отац добио посао капетана пароброда „Делиград“. Након завршене основне и средње школе, Иван се поново отиснуо у Француску, где прву годину проводи као ученик лицеја Корнеј у Руану, на студијама филозофије, да би наредне 1903. године уписао Сорбону. Дипломски рад из природних наука брани већ 1905. године, а први научни рад (Амиолитичка инактивност диализираног панкреасног сока), са још два сарадника, објављује већ 1906, са 22 године. Након тога наставља да објављује низ студија у часопису париског Биолошког друштва, од којих ће једну објавити и Француска академија наука. Током основних студија је једно време радио у француском Националном музеју природних наука, код великог Пол Ван Тигема, а након тога је пет година провео у приморској лабораторији Роскофу, код Алберта Дастра, познатог експериментатора, који ће, поред Ван Тигема, свакако највише утицати на формирање Ђајине научне и стваралачке личности. Докторирао је на Сорбони 1909. године, са тезом из физиологије: „Студија фермената, гликозида и угљених хидрата код мекушаца и ракова“.

Иако је као Француз по мајци, са дипломом доктора наука са Сорбоне и сјајним контактима у научном свету, имао загарантовану блиставу каријеру у Европи, вођен искреним патриотизмом, али и стручним изазовом успостављања комплетног научног система у неразвијеној земљи, Иван Ђаја се враћа у Србију и већ наредне, 1910. године, у звању доцента за физиологију на тадашњем Филозофском факултету, оснива Институт за физиологију (Физиолошки завод), први те врсте у Југоисточној Европи, којим ће успешно руководити више од 40 година, као и Катедру за физиологију, у оквиру Института – прву међу Јужним Словенима. Ово означава почетак, такозваног, златног периода српске физиологије. После само две године истраживачког рада на Институту, Ђаја објављује монографију „Ферменти и физиологија“, за коју ће добити 1912. године награду Српске краљевске академије, а успешно руковођење Институтом је крунисано међународно признатим и познатим називом за ову установу: „Београдска физиолошка школа“.

Колико су Ђајини научни радови били значајни, најбоље сведочи његов пријем у Француску академију наука 1955. године, у одељење за медицину и хирургију; и то на упражњено место након смрти сер Александра Флеминга, славног проналазача пеницилина, а годину дана раније ректор Сорбоне ће му уручити и титулу почасног доктора наука Париског универзитета. Застанимо на тренутак на овом месту, јер је управо Ђајин пријем у Француску академију био повод за један мали дипломатски скандал, који ће остати веома симптоматичан када је реч о рецепцији овог великана српске науке у сопственој држави. Наиме, на свечаности уприличеној у Француској академији наука, поводом Ђајиног пријема за дописног члана, није био присутан југословенски амбасадор. Иван Ђаја је од почетка имао један слободан приступ свим људима, без обзира на функције које заузимају. Увек складно обучен и дотеран, љубазан у опхођењу према људима, господског порекла и образовања, али и иинтелектуалац par excellence, способан за фину иронију и поборник братства међу људима, био је одувек трн у оку домаћим властима. Та карактеристика га је доводила у опасности још за време Првог светског рата, који га је сачекао током боравка у Бечу, када је био под сталном присмотром, а потврдила се школске 1934/35, када је као ректор Београдског универзитета, заједно са побуњеним студентима протестовао против упада полиције у просторије Универзитета, бранећи аутономију ове институције и њене студенте. Када су га 1945. године, по сведочењу његове кћерке Иванке, представили Титу „као студентску мајку и црвеног ректора“, будући да је штитио про-социјалистичку предратну омладину, одговорио је: „Ја сам их само штитио да могу да уче, а њихове политичке заносе сам сматрао младалачким неозбиљностима.“

Смисао за фину иронију није га напуштао ни касније. Тако је приликом здравице на једном банкету, уприличеном у част инаугурације нове министарке просвете Митре Митровић, иначе супруге Милована Ђиласа, изговорио: „Поздрављам Вас као особу која је дошла на место које су у овој земљи заузимали Свети Сава и Доситеј Обрадовић!“ Разуме се, истог тренутка је био проглашен за неподобног и реакционарног. Но, слободно изражавање мишљења за овог великана је остало аксиом. Тако се није либио да се успротиви иницијативи да Јосип Броз постане академик, јер ће то, како је говорио, бити рестаурација монархије, која ће се завршити тиме да он постане почасни грађанин сваке варошице у земљи. Уосталом, да се вратимо на почетак ове дигресије, приликом недоласка југословенског амбасадора, Ђаја је само одмахнуо: „Могао је слободно да дође, ја своју земљу критикујем само кад сам у њој.“

Ипак, добар глас о њему чуо се далеко изван границе његове земље. Научници се данас слажу у оцени да се може говорити о три периода Ђајиног научног рада и три велике области: ензими, истраживања о метаболизму и хипотермија. Први, најранији период, крунисао је новом, рационалнијом номенклатуром ензима и прављењем уређаја за мерење размене гасова (Ђајин апарат). Врхунац друге је његова двотомна монографија „Хомеотермија и терморегулација“, као и, данас познат, „Ђајин дијаграм терморегулације“, а у плодном интервалу трећег периода, оставио је глобалној науци у наслеђе тзв. „Ђајину методу“ изазивања хипотермије. Данас, ови његови стручни доприноси имају веома широку примену.

Ђаја је био и велики популаризатор науке и здравог живота, писац филозофских књига (од којих је најзначајнија она објављена у Француској „Човек и инвентивни живот“), велики пријатељ Милутина Миланковића и човек на чији је предлог Српска академија наука променила назив, придодајући и уметности – САНУ. Када је 2010. године, Ђаји у част, Биолошки факултет организовао симпозијум „Сто година београдске физиолошке школе Ивана Ђаје“, позиву су се одазвали водећи научници из читавог света. То је само потврдило његов значај, али и дало један правац размишљања, који би данас требао бити приоритетан. Наиме, често можемо да чујемо информације о великанима српске науке какви су Тесла или Пупин, који су своју славу могли једино стећи у иностранству. Они то, дакако, и заслужују. Међутим, у глобалним изазовима који стоје пред човечанством, чини нам се да је Србији данас потребно што више „Ђајиних ђака“, како у поклоништву својој струци, тако и у глобалном представљању окружења из кога се долази, јер је Иван Ђаја, управо доказ да се и у сиромашној земљи може оставити глобални научни траг.