Захвалност Доналду Кејгану

пише: Бери Штраус

Доналда Кејгана сам први пут срео у јесен 1974. кад сам стигао на Јејл, на докторске студије из античке историје. Реч „срео“ можда баш и није права реч. Иако тада није био познат широм земље, Кејган је већ био феномен. Сусрет је можда бољи начин да се опише упознавање са једним од интелектуално најизазовнијих предавача за које знам. Могу чак рећи „уписао сам се на Доналда Кејгана“ јер је он такорећи био универзитет.

За време мојих студија на Јејлу, средином 70-их и у касним 70-им, Кејган је непрестано био у покрету. Био је шеф Катедре за античку историју, надзорник Тимоти Двајт факултета, борац за слободу говора, вечити критичар, научник, аутор, уредник, приповедач, политички коментатор, заљубљеник у спорт, залуђеник за филмове, породичан човек и један од најугледнијих предавача у кампусу. Био је енергичан у својим акцијама и невероватно домишљат. Па ипак, на постављено питање, наизглед без имало оклевања, одговарао би промишљеним и одмереним речима за које би нама требало цело послеподне да их склопимо.

Нешто код Кејгана, иако се бави антиком, подсећа на ренесансу, а при томе не мислим на онај излизани израз ’ренесансни човек’, иако је он веома свестрана душа. А није ни то што је обожавао фирентинског државника и историчара Франческа Гвичардинија, чије је максиме често цитирао. Он је више хуманиста који гаји страст према грчко-римској антици, ораторским вештинама, оштроумности дипломате, неоплатонистичком идеализму, и последње, али не и најмање важно, према смислу за хумор којим би и Пака засенио. Он чак испољава патриотизам који може да се мери са оним из средњовековне Фиренце у доба градова-држава. А у то време 70-их година, у сенци Вијетнама и Вотергејта, бити патриота било је храбро исто колико и непопуларно, посебно за професора из Ајви Лиге. Да закључим, Кејган представља комбинацију реализма и принципа, што је можда заштитни знак ренесансе.

Након 70-их Кејган је био декан на Јејлу и вршилац дужности спортског директора. Почео је да објављује текстове у новинама и часописима, и да гостује на радију и телевизији. А и додао је известан број значајних награда својој већ тада импресивној збирци признања, од којих је најважнија Национална медаља за хуманистичке науке за 2002. годину, и недавно Џеферсон награда за серију предавања, што је највише признање које даје Федерална влада у области хуманистичких наука. Све ово не представља само признање за изванредна постигнућа него потврђује закључак да заправо постоји неколико Доналда Кејгана, од спортисте до администратора, од јавног интелектуалца до вође универзитетског конзервативизма, од жестоког заступника западњачког учења до стручног сведока за спољну политику пред комисијом Конгреса. Али два аспекта овог изузетног човека су, према мом мишљењу, остала непромењена током његове каријере – он је изванредан стручњак и предавач без премца.

Кејганова предавања су за памћење. Као извођач на позорници, он врхунски преноси знање, зна тачно када шта да каже, и у потпуности се повезује са студентима. Довитљив је и забаван, шале изговара час живахно, час равнодушно. Нико не може да заборави кад је од студената тражио да формирају хоплитску фалангу да би показао како су античке војске имале обичај да се током напада померају надесно како би сваки војник заштитио своју небрањену страну држећи штит до себе. Осим тога, ако је за његова занимљива предавања делом заслужан смех, заслужно је и то што уме да буде озбиљан. За Кејгана, античка историја није само занимљива већ и просветитељска, од суштинског значаја, јер проучавајући њу постајемо бољи грађани. Његова предавања су осмишљена, исто онолико колико су и неизвесна, било да испитују хипотезе о узроцима ратова, или да дају графички приказ успона и падова цивилизација. А када на последњем предавању свог курса Увод у историју Грчке затражи од студената да одају почаст нестанку полиса, сви су необично дирнути.

Кејган је један од ретких професора који једнако добро држи и предавања и вежбе. Делује невероватно да тако добар говорник организује своје вежбе тако да он сам што мање учествује. Уместо њега, студенти су ти који воде реч. Сваке седмице два студента напишу кратке есеје о теми која се обрађује на вежбама и потом се они предају унапред како би се ископирали и разделили, и на крају постају део лекција из којих сви уче. Двоје других студената дискутују о теми и тако се одвија час. Кејган се обично укључи у расправу пред крај вежби, некад само да би невољно подсетио ентузијасте усред расправе да морају да иду даље. Морам поменути и његова препознатљива „гласања“, нпр. када тражи од студената да се изјасне о неким кључним ситуацијама, попут Митиленске дебате, према Тукидидовом запису, или о суђењу Сократу.

Вежбе се ослањају на књигу коју је Кејган написао заједно са Брајаном Тирнијем и Л. П. Вилијамсом 1967. године. Доживела је четири издања и зове се Велика питања западне цивилизације. Свако поглавље се бави неким спорним питањем и приказује сукоб мишљења, супротстављајући податке из оригиналних извора и модерних историјских сазнања, као нпр. „Да ли је Атина била демократија?“ и „Узроци Првог светског рата“. Сврха је да подстакне читаоца да сам формира мишљење непосредним проучавањем доказа. Овакав приступ учењу може се окарактерисати као ствар личног избора.

Кејган је веома великодушан према својим студентима. Многи од нас професора говоримо својим студентима да их сматрамо пријатељима. Али за Кејгана то нису само речи. Он нас је водио на ручак у Моријев клуб заједно са гостима попут А. Бартлета Џијаматија, професора књижевности и аутора о бејзболу, касније председника Јејла и Националне лиге у бејзболу, као и комесара Велике лиге. Звао нас је на чај у Елизабетански клуб и водио на утакмице америчког фудбала на Јејл Боул стадиону. Или тачније, водио је вежбе на отвореном из историје и фудбалске стратегије користећи Јејлов тим и њиховог тренутног противника као живи експеримент. Пре тога сам мислио да је фудбал само игра, а после сам шватио да је уметност.

Кејган је свакако у нама оставио трага. Само међу дипломцима са Јејла који су са мном студирали, нас петоро-шесторо, можда и више, радимо као професори античке историје или класичних студија, а исто толико њих бави се историјом Немачке, Италије, Русије или САД. Али међу нама је такође и човек који је на врху једне од водећих државних хуманитарних организација, као и амерички амбасадор у једној од највећих муслиманских земаља на свету. Ако бисмо њима додали студенте којима је Кејган у то време био ментор за дипломски рад, пронашли бисмо и археолога, историчара савремене европске војске, америчког окружног тужиоца и једног урбанисту. Двојица који су као Кејган свестрани, иако нису наставили да се баве античком историјом. Међутим, без обзира на то објавили су књиге о старој Грчкој које су у научним круговима високо вредноване. Двојица професора поред свог посла раде и као тренери веслања. А не рачунам студенте којима је Кејган предавао док је 60-их радио на Универзитету у Корнелу, као ни оне са Јејла од 1980. године наовамо.

У сваком случају, врло мало људи који знају за Кејгана су га заиста и упознали, будући да је првенствено познат као аутор. Објавио је преко педесет књига и чланака. Иако му је главна преокупација античка историја, он је писао и о теорији политике, филозофији образовања, Првом и Другом светском рату, Хладном рату, савременој америчкој дипломатији и војним пословима, тероризму, људским правима, грађанској непослушности, бејзболу, а писао је и детективске романе. Коаутор је једног од најуспешнијих уџбеника о историји западне цивилизације који сада доживљава осмо издање, а такође је и са једним од синова коаутор књиге о слабостима америчке спољне и војне политике 90-их и претећег сукоба са Кином.

Једна од његових најинтригантнијих књига је О пореклу рата и очувању мира, објављена 1995. године, настала од предавања у оквиру курса Компаративне историје на основним студијама. Мало других историчара би истрајало са тако амбициозним курсом. Као и књига, курс је анализирао почетке четири страшна рата (Пелопонески рат, Други пунски рат, Први и Други светски рат) уз један рат који се неконтролисано десио (Кубанска криза 1962). Сумњам да би курс било ког другог професора био тако занимљив. На пример, у уводном предавању пореди методологију у хуманистичким и друштвеним наукама тако што студентима постави питање да ли је у бејзболу Тед Вилијамс био играч за тешке ситуације. Али није све тако светло, напротив. Главна теза књиге није за осетљиве. Мир није, како Кејган тврди, природно стање људског рода. Само ако се уложи напор да се очува мир, неће се заратити. Потребна је опрезна и неуморна борба која подразумева војну спремност и дипломатију. Оваква порука није често популарна, поготово не у слободној, отвореној и лагодној демократији као што је наша.

Централно дело Кејгановог учења заузима његова четворотомна историја Пелопонеског рата. Објављиване између 1969. и 1987. године, ове књиге су најмеродавнији приказ двадесетседмогодишње борбе (431–404. године п. н. е.) која је поделила грчки свет, окончала златно доба Атине и инспирисала Тукидида, једног од најтемељнијих сведока рата и људског стања. Критичар Џорџ Штајнер је пишући за Њујоркер назвао ове књиге „најузвишенијим историјским делом насталим на тлу Северне Америке у двадесетом веку“. Ове књиге су 2003. године спојене у једнотомни бестселер Пелопонески рат. Како и сами наслови претходна четири тома указују, реч је о наративној историји: Избијање Пелопонеског рата (1969), Архидамов рат (1974), Никијин мир и поход на Сицилију (1981) и Пад атинске империје (1987). Оно што не може да се види из наслова је запањујући ниво сазнања који је уткан у књиге.

Како би се реконструисао Пелопонески рат, није довољно само овладати Тукидидовим великим делима и огромном научном литературом. Потребно је и коришћење разноразних других античких извора који сведоче о рату, од најпознатијих попут Плутарха и Аристофана, до мање поузданих као што је Диодор са Сицилије или византијска Суда, као и обрађивање материјалних доказа од епиграфа и новца до археологије и хипотетичке реконструкције старогрчких галија. Кејган не само да врхунски влада свим тим него и своја знања предочава једноставно. Његов текст се лако чита и његово познавање је темељно. Једнако добро даје увид и у општи приказ и у ситне детаље. Читаоцу даје прилику да уочи процес писања историје, и никад не губи из вида оно за шта је највише одговоран, а то је да пружи аналитички наратив о рату уместо обичног низања засебних научних целина.

А анализа је оно што је заиста на располагању читаоцу. Акценат је на политици и на државницима и на војсковођама. Важна питања тичу се различитих ратних стратегија и односа између домаће и спољне политике. Мада ови томови представљају заокружен приказ војне историје, од битке и наоружања до дипломатије, и од финансија до сплетки, снажан акценат је на историји стратегије.

Кејгану много помаже ширина његових интересовања. Поред тога што се бави класичним наукама, одлично познаје и област о историји стратегије, од Вегеција до Клаузевица, и од Сун Цуа до Маоа. Он такође анализира и често пише о савременој стратегији, па је стога необично осетљив на појам моћи у суровој реалности. Његово искуство у академској администрацији је такође од важности. До данас је мало историчара тако добро разумело да је чак и у В веку пре нове ере политика била уметност могућег и да се рат никад није водио у политичком вакууму. Па ипак, нема историчара који би снажније од њега одбацио идеју о политици без принципа и о ратовању без стратегије.

Ко би могао боље од једног историчара-класичара-администратора, што изучава промењиве стратегије нашег доба, разумети једну античку личност – историчара, бившег адмирала, који се јако занимао за политику? Реч је наравно о Тукидиду, који није само Кејганов најважнији сведок историје већ у правом смислу речи колега.

За успех ових књига заслужне су полемике са Тукидидом. Остављају снажан утисак, високо су цењене, пуне података и по свему судећи врло блиско дочаравају замишљени исцрпни разговор са великим Атињанином, његовим судовима и закључцима. Кејган доводи у питање Тукидидов став да је поход на Сицилију лоша идеја или његов закључак да Клеон уопште није био добар стратег. За разлику од Тукидида, Кејган тврди да је Клеонова агресивна политика била управо оно што је требало Атини након што се претходна дефанзивна политика показала као лоша и чак указује на то да Клеонова стратегија уопште није била налик на Периклову, како је Тукидид имао обичај да тврди, и да би се сам Перикле окренуо таквој стратегији да је остао жив. Кад је реч о походу на Сицилију, у коме је атинска војска разбијена, Кејган сматра да је то била добра замисао, али очајно изведена.

Кејганово прво и најпознатије неслагање са Тукидидом срећемо у главној теми првог тома, где он оспорава Тукидидов закључак да је Пелопонески рат био неизбежан и последица ковитлаца историјских околности. Кејган за разлику од њега гледа тај рат као последицу низа појединачних одлука и погрешних процена, које су све до последњег тренутка могле бити враћене на старо. Како наводи у Избијању Пелопонеског рата: „Пелопонески рат нису изазвале неживе силе, осим ако то нису бес, страх, претерани оптимизам, тврдоглавост, љубомора, лоше расуђивање и недостатак визије. Изазвали су га људи који су доносили лоше одлуке у тешким околностима.“

Овакве реченице дају добар пример снаге и јасноће Кејгановог приповедања. Обратите пажњу на његову умереност и поштење док анализира Тукидида: „Сетимо се исто тако да је већину доказа због којих не можемо да одбацимо Тукидидово тумачење дао управо Тукидид. Његова намера је била да нам предочи истину како ју је он видео, али то не мора нужно да буде и истина какву ми видимо.“

По питању методологије, Кејган је дубоко и са поносом конзервативан. Иако је увек у току са најновијим сазнањима, он често цитира историчаре из 19. и са почетка 20. века који су се бавили старом Грчком. Међу њима су Џорџ Гроут, енглески банкар и парламентарац, који је такође написао чувену вишетомну историју старе Грчке, затим Едуард Мејер, невероватно начитани проучавалац готово свих области античког света и вицеканцелар Универзитета у Берлину, Карл Јулијус Белох, намрштени геније, који се „самопрогнао“ из Немачке у Рим и написао познате студије о античкој демографији, историји Грчке, као и пречесто запостављану серију кратких прича о атинским политичарима. Али је вероватно највећи Кејганов узор међу раним великанима био Георг Бузолт. Био је најбољи познавалац историје грчког закона, а нека од његових дела ни данас нису надмашена. Његово ремек-дело је Историја Грчке. Због изузетног расуђивања, прецизности и жустрине испољене у три тома овог дела, оно је и дан-данас узор историчарима и Кејган би га често препоручио својим студентима као пример онога ка чему ми историчари треба да стремимо у своме раду.

Он је сам то постигао, чак и више од тога. Кејганове књиге о Пелопонеском рату су једнако трезвене, рационалне и академске као и Бузолтове, и зато су суштински битне за савремени приступ овој теми. Оне постављају велика питања о рату и миру, о стратегији и политици, о карактеру и државништву, демократији и одбрани слободног друштва, те су стога ризнице мудрости. Оживљавање историјских записа о невероватним делима и плејаде запањујућих ликова, од којих је најчудеснији сам Тукидид, чини да ове књиге представљају ненадмашан спој класичне суздржаности и неспутане природе.

А такав је и њихов аутор. Високо образован, здраворазумски размишља, учен, забаван, храбар, непоновљив. Списак придева о овом човеку нема краја. Али ако бих морао да једном речју заокружим оно што сви осећамо о Дону Кејгану као нашем предавачу, та реч би била „срећан“. Да цитирам Гвичардинија: „Пошто ништа није вредније од пријатеља, искористи сваку прилику да их стекнеш.“ Колико смо срећни што смо имали професора коме је ово животни мото.

Бери Штраус је професор историје и класичних студија на Универзитету у Корнелу. Његова најновија књига је Битка код Саламине: поморски сукоб који је спасио Грчку.

Преузето са: www.neh.gov.