Ђорђе Станојевић, професор и ректор Београдског универзитета, живео је у време развоја електротехнике и науке о електрицитету, када је свету постајало јасно какве могућности она пружа. Као велики родољуб, посвећен решавању практичних проблема значајних за цивилизацијски и индустријски напредак своје отаџбине, он даје суштински допринос електрификацији. Захваљујући том успеху, зачео je и претварање мануфактурних радионица у модерне фабрике са машинама на електрични погон. Његова је заслуга и што су многи градови у Србији добили електрично осветљење, градитељ је прве српске хидроцентрале по Теслином систему наизменичне струје, те се сматра пиониром електрификације и индустријализације, посебно индустрије расхладних уређаја.

Велики утицај и подстицај за многе активности у електротехници имала је Прва међународна изложба о електрицитету, одржана 1881. године у Паризу, на коју одлази о свом трошку и ту увиђа могућности које пружа електрична струја. Одушевљен, по повратку у Србију објављује њен приказ у новинама Србадија бр. 1 (10), под називом „Шетња по електричној изложби париској“, желећи да о најновијим достигнућима обавести своје сународнике и упозна их са предностима електричне струје.

Две године касније, 1883. године, на предлог министра просвете одлази у Беч, на Другу изложбу о електрицитету како би се упознао са техничким новинама из ове области. Као професор физике, пратио је сва дешавања из области електротехнике.

Ђорђе Станојевић се залагао и за решавање проблема осветљавања Београда који је прву расвету на гас добио 1856. године, постављањем два фењера испред општинске зграде и на Теразијама, да би их већ 1884. године било неколико стотина. У то време неки светски градови добијају електрично осветљење и поставља се питање како осветлити Београд. Никола Пашић, који је тада био на челу Одбора општине београдске вароши, формира Комисију чији је задатак био да изнесе мишљење о томе какво би осветљење у престоници Србије требало завести, да ли електрично, за које се залагао Ђорђе Станојевић, или гасно, чији је поборник био хемичар Марко Леко. И Станојевић и Леко су пред Комисијом изнели своје аргументе о увођењу гасног или електричног осветљења, али Станојевићева аргументација је победила и донета је одлука о електричном осветљавању Београда.

Одбор општине београдске вароши усвојио је предлог Комисије децембра 1890. године, да би већ августа 1891. био потписан уговор за изградњу термоцентрале и електричне мреже са Периклесом Цикосом из Милана и формирана Надзорна комисија од три члана за чијег је председника изабран Ђорђе Станојевић. Дана 23. септембра 1893. године, електрична централа са мрежом је званично почела да ради и Београд је, међу првим градовима у Европи, службено добио електрично осветљење. Електрична централа је омогућила да 1894. године крене први трамвај на електрични погон и већ 1895. потпуно замени коњску вучу. Београд је, захваљујући Станојевићу, у двадесети век ушао са електричним осветљењем и трамвајем који је добио само шест година након пуштања првог трамваја у Ричмонду у Америци.

Изградња београдске термоелектране био је почетак електрификације Србије у којој је кључну улогу имао управо Ђорђе Станојевић. Убрзо се уз његову помоћ отварају електричне централе и у другим градовима Србије. Већ 1899. и Ваљево добија електроцентралу по узору на београдску, а на предлог Ђорђа Станојевића изграђена је хидроелектрана на реци Градац.

Велики значај за електрификацију Србије имало је и пријатељство Ђорђа Станојевића са Николом Теслом коме је изнео план електрификације Србије, сматрајући да њеном развоју Теслини проналасци могу доста допринети. По Теслином систему наизменичне струје у Ужицу на реци Ђетињи саграђена је прва хидроцентрала у Србији која је пуштена у рад 1900. године. То је била прва примена Теслиног система наизменичне струје у Србији, само пет година након изградње прве такве централе на Нијагариним водопадима.

Станојевић је годинама разматрао могућности изградње електричних централа широм Србије, посебно могућности коришћења водених токова и у ту сврху, па је 1901. године извршио прве прорачуне расположиве снаге вода у земљи.

На позив неколико угледних грађана Лесковца, Ђорђе Станојевић је одредио и могућност изградње електроцентрале за коју је највећи потенцијал видео у водопаду Вучјанског потока близу села Вучја, 17 километара од Лесковца. Ту већ у фебруару 1903. године почињу радови на изградњи хидроцентрале, завршавају се фебруара 1904. године, а 1. марта Лесковац добија електрично осветљење. Изградња ове хидроцентрале је имала огроман утицај на побољшање услова живота Лесковчана, као и на стварање модерне индустрије у том граду. Важно је истаћи да централа ради више од сто година и да је одлуком Извршног комитета највећег светског удружења инжењера из области електротехнике, електронике, телекомуникација и сродних области (IEEE – Institute of Electrical and Electronics Engineers) 2005. године постала део светске баштине из историје електротехнике.

Ђорђе Станојевић је учесник изградње термоелектране у Чачку, хидроцентрала на Црном Тимоку у Гамзиградској бањи код Зајечара, Сокобањи, Нишу на Нишави, Великом Градишту на Пеку, Ивањици на Моравици, Власотинцу на Власини, а разматрао је и изградњу хидроцентрале на Ђердапу, што је реализовано око шездесет година касније.

Електричне централе широм Србије омогућиле су и покретање првих модерних индустријских постројења, а за индустријализацију и њену електрификацију од великог значаја био је и рад Ђорђа Станојевића на развоју индустрије хлађења и примени електричне енергије у ову сврху, као и оснивање Српског комитета за хладноћу.

Треба напоменути да је Станојевић заслужан за изградњу прве радио станице у Београду (1908) и да је први Србин који је експериментисао са рендген апаратом.

Залагање Ђорђа Станојевића за увођење електричне струје, за Теслин вишефазни систем, његово знање и стручност приликом избора и увоза тада најбоље и најквалитетније опреме, савети и утицај на избор најпогоднијих локација за изградњу електрана допринели су модернизацији и индустријализацији Србије и побољшању животних услова њеног становништва.