Заслуге професора Ђорђа М. Станојевића у области фотографије су вишеструке: увео је фотографију у српску науку; био је први са наших простора који је фотографисао помрачење Сунца; дао је значајан допринос историји пејзажне фотографије; био је редак уметник документарне фотографије; творац је прве фотографије у боји код нас, а експериментисао је и са првим рендген апаратом у Србији.

У научној фотографији допринос Ђорђа Станојевића је несумњив. У једном од писама Николи Тесли, написао је: „Из приложених неколико фотографија видите ванредно лепе репродукционе линије сила и еквипотенцијалне површине на појединим биљним пресецима.“ Касније су ове фотографије објављене у књизи Централне силе у природи као идеални прикази научног рада. И вероватно управо ту, у његовој науци, као код својеврсног хуманисте вођеног идејом да је задатак истраживања испуњен тек његовом применом, леже и корени пасије према фотографији као јединственом медију дескрипције којим би народу приближио непознато.

У историју фотографије Ђорђе Станојевић је ушао и као први аутор са ових простора који је успео да фотографише потпуно помрачење Сунца. Након школовања у Берлину, где је отпутовао као стипендиста Министарства војног, Станојевић је радио са познатим астрофизичарем Жилом Жансеном, чувеним и по томе да је један од ретких научника тог доба који су фотографију користили у непосредном научном истраживању. Пошто се Станојевић током школовања определио за астрофизику и као ужу научну област изабрао физику Сунца, Жил Жансен га је предложио српској влади за пут у Русију на посматрање потпуног помрачења Сунца, 19. августа 1887. године. По повратку са путовања Ђорђе Станојевић је објавио извештај о том догађају у часопису Француске академије наука, а сам Жансен га је позвао да му се придружи на експедицији у алжирској оази Бискра, где је намеравао да истражује спектар Сунца близу хоризонта ради испитивања о утицају Земљине атмосфере.

Иако је фотографију користио у научне сврхе, Ђорђе Станојевић ју је доживљавао и као неку врсту уметности; захваљујући њој обилазио је Србију, бележио пејзаже и пределе, изглед ношњи и кућа, посећивао варошице, цркве и манастире. Тако је, у потрази за згодним водотоковима за хидроцентрале и путујући са Београдским певачким друштвом, фотографисао различите пределе и пејзаже да би из обиља прикупљеног материјала 1902. године објавио и прву српску фотомонографију Србија у сликама [1], за коју је предговор написао Богдан Поповић, а историјску студију за сваку слику дао Љубомир Јовановић Патак.

Фотомонографија је својеврстан албум природних лепота Србије, у формату 30 x 40 цм, са тврдим црвеним корицама, и 16 фотографија насловљених са:

• 1.Шумадинка (у боји)
• 2.Горњачка клисура (у боји)
• 3.Манастир Раваница
• 4.Водопад Рипаљка
• 5.Брестовачка бања
• 6.Ужички град
• 7.Ручак у сеоској школи (у боји)
• 8.Вече у околини Ниша (у боји)
• 9.Пироћанин
• 10.Сеоска црква у источној Србији
• 11.Лозница
• 12.Сеоска кућа у крајини
• 13.Сахат-кула у Врању
• 14.Краљево купатило (у Брестов. бањи)
• 15.Петничка пећина
• 16.Улаз у Мајдан (Кучајна)

Издавање албума Србија у сликама Ђорђе Станојевић је најављивао у огласу у Новој Искри још 1900. године, објавивши да се публикација издаје у више свезака и у три различито опремљена издања: луксузном (12 динара), елегантном (6 динара) и обичном (3 динара).

Осим изузетне уметничке вредности коју има, овај албум је коришћен касније и као историјски документ, захваљујући коме је била могућа рестаурација неких манастира.

На Балканској изложби 1907. године у Лондону, за коју историчари кажу да је једна од најпотпунијих изложби на којима се Србија представила, било је изложено и 99 транспарентних фотографских плоча Ђорђа Станојевића. Реч је о стакленим дијапозитивима (50 x 40 цм) са сликама пејзажа и градова, ентеријера српских кућа, ношњи, цркава итд.

Осим тога, значајан допринос документарној фотографији са ових простора дао је и његов албум Le bombardement de l'Université de Belgrade, који је објављен 1915. године, а касније приказан у Паризу и Лондону на Савезничким изложбама са ратном тематиком. Албум садржи 21 фотографију са приказима срушене учионице, лабораторије, сале, уништене опреме итд. након што су аустроугарске снаге бомбардовале Капетан Мишино здање у Првом светском рату. О личности Ђорђа Станојевића можда најбоље сведоче чињенице које су претходиле том догађају. Српска краљевска академија је набавила најновију фотографску опрему са намером да снима знаменитости Србије и за тај посао ангажован је аутор из Немачке. Реализацију замисли спречило је избијање Првог светског рата. Прве непријатељске бомбе пале су управо на лабораторију Ђорђа Станојевића и разориле Београдски универзитет. Излажући сопствени живот опасности, он је својом камером, са много ироније и симболике, на рушевинама Универзитета начинио фантастичну збирку фотографија, ругајући се људском дивљаштву и нечовештву.

Након дугогодишњег бављења фотографијом и праћења иновација у овој области, Ђорђе Станојевић је направио прву фотографију у боји Дечак са виолином [2]. Фотографија је позната као најстарије сачувано дело фотографије у боји, у облику штампане репродукције, у историји српске фотографије. Рађена је у техници аутохром, четири дијапозитива су урађена у четири боје (црној, црвеној, плавој и жутој), а затим су стаклене плоче спајане, чиме су се боје измешале. Фотографија, чија се два сачувана примерка налазе у Станојевићевом легату у Историјском музеју Србије, штампана је у Лајпцигу. Реч је о принту величине 18 x 24 цм, кашираном на картону 30 x 40 цм. Један паспарту је црн, а други бео. На њима су залепљене етикете са уписаним називом слике, именом аутора, издавачем и штампаријом. Још око 500 стаклених плоча, на којима је својевремено радио Ђорђе Станојевић, налази се у Историјском музеју Србије.

У вези са фотографским стваралаштвом Ђорђа Станојевића треба напоменути и то да је у Србији он аутор прве фотографије начињене помоћу X-зрака.

До дана данашњег код нас не постоји довољно јасна свест о томе колики је углед овај научник и великан стекао и уживао у самом врху европске фотографије. Ђорђе Станојевић је 1891. године био изабран у радно председништво другог Конгреса за општу фотографију. Само нека од имена која су присуствовала и председавала овом догађају су: Јозеф Мас (Joseph Maes), Пјер Жил Жансен (Pierre Jules Janssen), сер Вилијем Абни (Sir William Abney), Херман Вилхелм Фогел (Hermann Wilhelm Vogel), Александер де Блокус (Alexander de Blochouse), Гистав де Вилдер (Gustave de Vylder) и Морис Бике (Maurice Bucquet). Тешко је замислити угледнији круг личности европске фотографије 19. века од оног у коме се у то време нашао и наш научник и фотограф аматер Ђорђе Станојевић.

1. У свом тестаменту Ђорђе Станојевић је помињао и другу књигу ове фотомонографије: „Код Грапхисче Унион у Бечу 7 Неубангане налази се довршена друга свеска моје Србије у сликама за коју је знатан део исплаћен фирми. Са 2.000 динара која ми је сума дата од Велимиријанума за издавање те свеске, да се изда та свеска.“ Међутим судбина ове свеске није позната.
2. Велики број аутора ову фотографију наводи као Циганче с виолином.
3. Đ. Stanojević, Le bombardement de l'Université de Belgrade, Paris: M. Vermont, 1915.
4. Đ. Stanojević, Srbija u slikama I, Štamparija Pavlovića i Stojanovića, Beograd 1902.
5. S. Roslavcev, L. Bečejac, „Prof . Đorđe Stanojević, pionir elektrifikacije u Srbiji“, Elektroprivreda Srbije, MST Gajić, Beograd, 2004, 11–20.
6. Zbornik radova naučnog skupa Đorđe Stanojević – život i delo, Povodom 150 godina od rođenja, Novi Sad, 10-11. oktobra 2008, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ogranak u Novom Sadu, Novi Sad, 2008 , 179–243.