Модернизацијски аспекти развоја

Модернизацијски аспекти развоја српске државе као важна основа градитељских подухвата

Од тридесетих до деведесетих година 19. века дошло је до формирања савремене српске државе и дефинисања концепта њеног даљег развоја. Два паралелна тока – изградња националнe јединствeности с једне стране и прихватање општеевропских, модернизацијских идеја с друге стране, преплићу се и стапају у један који води стварању модерне српске државе. Ова два тока дефинисала су у овом раздобљу ефикасност привреде, снагу војске, степен образовања и остваривања људских права, као и све друге важне друштвене и државне особине. Национална самосвест и јединствени елементи културе карактеристични за нацију стварају се, негују и уобличују у национални оквир чија се улога и важност не могу довољно нагласити.

Модернизација, која увек успоставља релације сличности између модерних друштава, омогућава већу комуникативност националног оквира са другим националним оквирима, пре свега у тадашњем европском окружењу. Имајући у виду историјски стално изражену потребу, и данас актуелну, да се унапреде комуникацијски капацитети наше државе, тј. да се она модернизује и у одређеним елементима саобрази са осталим савременим државама, што је процес који се никада не завршава него траје као и сам процес развоја цивилизације и свих појединачних држава у њему, корисно је проучити историјске модернизацијске аспекте изградње српске државе. Они су посебно важни ако се проучавају животи и дела великих људи који су градили Србију, а што је тема циклуса виртуелних изложби у оквиру којих настаје овај текст, пошто креирање објеката и изградња физичког света зависе од идејних, економских и привредних капацитета једне заједнице, а то је у највећој мери одређено њеном способношћу да комуницира са савременим светом, тј. степеном њене модернизације.

Важан елемент модернизације Србије у 19. веку био је образовање младих и припрема будућих кадрова за администрацију, привреду и државне службе кроз процес стварања планиране елите. Већ од тридесетих година 19. века држава шаље младе људе на факултете природних и хуманистичких наука, у војне школе у Западној Европи, и духовне академије у Русији. Планирање елите представља смишљену политику државе у креирању стручног и интелектуалног кадра. Из ње се регрутују први писци закона; организатори економских, политичких и културних институција; писци и преводиоци, покретачи листова. Паралелно са планираном елитом ствара се елита у српском народу у Аустроугарској по угледу на остале њене нације.

Као чиниоци модернизације могу се истаћи: демографски раст, однос елите према школству, међузависност државног уређења и система образовања, обухваћеност популације школовањем, редовност похађања школе, социјална мобилност, школовање жена и формирање националне свести. Услед специфичних историјских околности у којима је покренута, модернизација српске државе се одвијала неравномерно. Ако бисмо посматрали различите аспекте модернизације – политички, економски и друштвени, и резултати би били различити. Политичка модернизација је претходила друштвеној и привредној, што је, с временом, створило снажан контраст измећу државних институција заснованих на моделима преузетим са Запада и сиромашног друштва које се опирало диференцијацији социјалних група, функционалној специјализацији и структурној трансформацији као основним предусловима модернизације. Талас модернизације у последњој четвртини 19. века је пројектовала и реализовала мањина, и то врло убрзано по енглеском моделу: реформа „одозго“. Нарочито се истицала управљачка елита, будући да је предузетничка елита била сувише слаба да би значајније утицала на јавне послове. Позитивно дефинисани пут модернизације Србије кроз модела развоја прво лаке индустрије, па затим тешке какав описује Мур Барингтон као крајње успешан у развијеним друштвима, сурово је прекинут разарајућим ратовима који су вођени у првој половини двадесетог века на територији Србије и који су донели катастрофална материјална уништавање српске привреде која је тек хватала замах, као и каснијом полувековном владавином комунистичке идеологије која је у потпуности урушила идеју приватне својине тако важну за развој предузетништва и привреде у целини.

Донети су закони по узору на западноевропске законе, а круна свега је доношење либералног устава 1888. године који је био најдемократскији устав у дотадашњој историји Србије и један од напреднијих устава Европе тога доба. Тај устав представља утемељење парламентарног начина владавине у Србији. Србија и српски национални оквир у овом периоду памте великог модернизатора у области правних наука Валтазара Богишића који је, користећи претходна богата искуства развијених друштава каква су немачко и фрнацуско, дао јединствени допринос унапређењу постојеће правне праксе.

Напори на модернизацији били су усмерени првенствено на државну управу и јавне установе. Модернизација је имала синхрон карактер: односила се на економију, политику, образовање, здравље. Тако је резултирала законима о слободи штампе, слободи удруживања и организовања, независном судству, обавезном основном школовању, народном здрављу, заштити стоке, пореском систему, изградњи прве железничке пруге, народној банци, установљењу стајаће војске. Треба истаћи да је у том периоду основана Народна банка и већи број новчаних завода, уређене образовне установе и подигнута Академија наука. У погледу образовања жена од почетка стварања српске модерне државе до 1914. направљен је огроман скок од потпуне неписмености до стицања диплома у самој Србији и доктората у иностранству. Прва жена је дипломирала на правном факултету у Београду на Видовдан 1914. године, док је, поређења ради, прва жена добила диплому Кембриџа октобра 1948. године.

Аутоматска примена западних модела модернизације, а нарочито дихотомије традиционално–модерно, може лако довести до тога да се не уоче реални модернизацијски помаци и учинци. Због неразвијености других потенцијално модернизацијских фактора, образована елита није имала довољно снаге да, суштински мењајући систем вредности, наметне начин живота који би подстицао промене у емпатији, мобилности, начину мишљења, партиципацији и понашању, основним психолошким предусловима за промену. И сама недовољно одвојена од патријархалне матрице, образована елита је својим поступцима често показивала истрајност традиционалних вредности.

Територијалне промене успоравале су економску и друштвену модернизацију. Исто важи и за политичку модернизацију, јер је демократизација, која је упркос свему напредовала током читавог 19. века, била „суспендована“ кад је Србија почела да обухвата етнички и културно другачије регионе 1912. године.

Индустрија се у Србији претежно развијала из заната, мада не из традиционалних, тако да у почетним фазама развоја, сурово прекинутим ратним дејствима 1914. године нема успона тешке или софистициране индустрије. У овој раној фази моденизације важан подстицајни ефекат имало је постојање једног броја на организовани рад и учење спремних припадника мајсторске и шегртских група, потеклих управо из традиционалних заната. Радило се на модернизацији саобраћаја и привреде. До 1888. године већ су изграђена 552 километра пруга, до 1896. отворено је 14 знатнијих индустријских предузећа, као што је Фабрика чохе Евгенија Михела (1878) и Минхова фабрика вунених тканина у Параћину (1882). Видни су напори да се земља модернизује на принципима Гершенкронове теорије прескакања технолошких нивоа развоја, што је могуће за она друштва која касне у модернизацијским процесима и бар у том домену могу да остваре предности. Број рудника угља и метала се утростручио (вађење руда обојених и племенитих метала у Мајданпеку, Кучајни, Подгори, Шупљој стени, Зајачи, угља у Алексиначким рудницима, Вршкој Чуки и другим налазиштима).

Крај 19. века означава и почетак електрификације у Србији. Београд је тако 1893. године пре већине других европских престоница, а и престоница света, добио електрично осветљење. Прва индустријска хидроцентрала у Србији пуштена је у погон 1900. године на реци Ђетињи, код Ужица. Кључну улогу у електрификацији Србије имао је професор Ђорђе Станојевић.

Модернизација под утицајем елите у основи има специфичан модел сегментиране модернизације где су многи помаци настали ангажовањем појединаца који су за живота учинили више него многе институције.

Проф. др Љиљана Марковић, Светлана Алексић, Адам Софронијевић