Најстарији народи проучавали су и неговали цвеће. Асирци, Персијанци, антички Грци, Египћани, Римљани полагали су доста пажње на уређивање јавних површина као и приватних поседа. О цвећарству у средњем веку у Европи постоји мало информација, али са ренесансом креће развој разноликих идеја аранжирања цвећа. Уз велику помоћ природњака, трговаца и путника који су посећивали друге континенте, европским цвећарима се пружила прилика за великом разноликошћу, богатством и изобиљем.
У Кини налазимо корене источњачког начина аранжирања   цвећа.   Цветна  уметност  репрезентује  већ дуго  времена  јединствену  комбинацију  људскога  духа  и природе. Аранжирање цвећа је постало вредно због бирања и комбиновања материјала. Стил, значај и смисао били су од високе вредности. Током званичних прилика, религиозних церемонија, у храмовима и државним институцијама, само особама са добрим укусом било је дозвољено да аранжирају цвеће. Значај, раскош и симболично значење су били од есенцијалног значаја за дизајн. Кинеска цветна уметност наглашавала је спиритуални стил, а личне естетске склоности креатора су увек биле од кључног значаја.
Многа археолошка истраживања показују да су људи насељени на подручју Месопотамије већ тада користили лековите биљке у медицинске сврхе, а што се тиче естетике  незаобилазна  је  прича  о  Семирамидиним  висећим вртовима. Семирамидини вртови се могу сматрати првом ботаничком баштом на свету. То је била грађевина од цигли и камена степенастог облика, а на тим терасама, које су биле подупрте стубовима, гајене су раз- новрсне биљке. Потоци воде спуштали су се са самог врха вртова и наводњавали све каскадне терасе, али како је вода стизала до врха и даље је нерешена мистерија. Због своје лепоте и величине о којима се и данас прича сврстани су у 7 светских чуда.
Коришћење цвећа је било традиционално у египатској култури од пре нове ере. Цвеће је коришћено најчешће за даривање у храмовима и декорисање гозбених трпеза. Руже, акација, нарцис, јасмин, лотус, љиљани и љубичице су биле врсте које су коришћене. Ни антички Грци нису заостајали за Египћанима у аранжирању, а поред круна, венчића и аранжираних посуда често су цвећем посипали и подове. У давна времена, познавање лековитог биља и његове употребе било је повезано са мистицизмом и верским обредима. Врачеви и свештеници (који су обављали ове обреде) уживали су највише привилегије и почасти. Један од најзначајнијих и најутицајнијих античких ботаничара је Теофраст (371-286 год. пре н. е.). Био је Аристотелов ученик, наследио је његову богату библиотеку и необјављене радове на којима је наставио рад. Заједно са својим ученицима основао је прву ботаничку башту у Атини. Код Римљана, а касније и у Византији, цвеће има сличну улогу у обредима и светковинама.
У осамнаестом веку, професор анатомије и медицине, касније професор ботанике на Универзитету у Упсали (Шведска), Карл фон Лине (1707-1778) урадио је систематизацију у ботаници. У делу Systema Naturae (1735) уводи биномну номенкла- туру (свакој биљци даје назив рода и назив врсте на латинском) и ботанички систем за одређивање врста, који се због своје прегледности одржао до данашњих дана.
Након Другог светског рата  међународни  транспорт је значајно унапређен тако да су многе земље почеле увоз и извоз цвећа из удаљених крајева света. Са овим новим врстама су наста- ли и нови аранжмани и стилови. Центар производње и дистрибуције цвећа у Холандији постао је тако и извор новог стила. Данас нови „холандски стил” је стил који постаје све популарнији. Он је наглашен аранжманима у стилу природне баште, користећи груписање сличног цвећа и паралелних линија. Расте коришћење многих нових тропских биљака и цвећа. Осим Холандије, као центра производње цвећа, ту је и Јужна Америка, нарочито Колумбија, где постоје велике површине за гајење цвећа. Цвеће се изборило за своје место у индустријализацији, а увек је заузимало високо место у трговини, највише захваљујући зачинском биљу.