Тихомир Р. Ђорђевић

Т. Ђорђевић, око 1897. (САНУ Ф 212)

Тихомир Р. Ђорђевић, наш велики етнолог и фолклориста, рођен је 19. фебруара 1868. у Књажевцу. Као свештенички син и дете са села, од раног детињства био je окружен народном традицијом и упознат са њоме. Још као гимназијалац интересовао се за народни живот, народне песме и обичаје свога краја. Проучавао је Вука, читао Милана Ђ. Милићевића, Стојана Новаковића и друге ондашње значајне ауторе.

Тихомиров брат Владимир, музиколог и композитор, такође се бавио народном културом, а сестричина Даница С. Јанковић (1898–1960) била је врстан етномузиколог и етнокореолог. Она је управо под утицајем својих ујака, Тихомира и Владимира Ђорђевића, заједно са сестром Љубицом, посветила живот сакупљању, бележењу и систематском проучавању традиционалних народних игара и песама са читаве територије некадашње Југославије. Сестре Јанковић су у ујаку виделе велики узор, те су у знак поштовања и бриге за његово научно дело сачиниле биографију Тихомира Ђорђевића.

Након завршетка гимназије, коју је похађао у Алексинцу и Нишу, Ђорђевић се уписује на Историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду. Од 1892. до 1905. године радио је као професор и директор Учитељске школе у Алексинцу. Ради даљег усавршавања одлази на студије у Беч, а већ 1902. године докторира у Минхену са тезом Die Zigeuner in Serbien, која је објављена у Будимпешти – први део 1903. и други део 1906.

Године 1905. долази у Београд и почиње да предаје у Првој мушкој гимназији (Прва београдска гимназија), а касније постаје доцент на Београдском универзитету. Учествовао је у балканским ратовима и Првом светском рату као командир болничке чете. После преласка Албаније, по дужности одлази у Париз, а потом у Лондон, где ће до краја рата држати предавања о српској историји и фолклору. После Првог светског рата, 1919. године, Тихомир Ђорђевић постаје ванредни професор, и исте године, по позиву Николе Пашића, учествује на Мировној конференцији у Паризу. Већ 1921. године почиње да ради као редовни професор етнологије и фолклора на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Исте године изабран је за дописног члана Српске краљевске академије (СКА), а њен редовни члан постаје 1937. Приступну академску беседу Порекло накита и одела у човечанству одржао је 2. јануара 1932. године. Пензионисан је 1938. године.

Службенички лист Т. Ђорђевића – грађа из досијеа Тихомира Ђорђевића у Библиографском одељењу Библиотеке САНУ.

Као уважени научник, Тихомир Ђорђевић је био члан бројних научних и стручних удружења. Поред редовног чланства у СКА, био је и дописни члан Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу и члан Друштва за проучавање Рома у Лондону, Словенског института у Прагу, Српског лекарског друштва у Београду, Књижевног одбора Матице српске у Новом Саду, редовни члан Скопског научног друштва, почасни члан Етнолошког друштва у Скопљу, председник одбора Задужбине Николе Чупића, доживотни почасни председник Друштва Светог Саве и др. Покренуо је и о свом трошку издавао и уређивао часопис Караџић (1899–1903). Такође, био је оснивач и власник Архива за арбанаску старину, језик и етнологију (1923–1926), под уредништвом Хенрика Барића. Као уредник потписује четири књиге Другог одељења Српског етнографског зборника (1907–1914. и 1925–1927), објављене у колекцији Живот и обичаји народни. Био је истакнути члан уредништва часописа Прилози за књижевност, историју, језик и фолклор (1921–1939), а као један од уредника појављује су у Браству и у Годишњици Николе Чупића, у издању Чупићеве задужбине. Једно време уређивао је и Српски књижевни гласник.

Ђорђевић је сарађивао у многим периодичним публикацијама и листовима, а овде ћемо поменути само неке: Нови гласник, Дневни лист, Босанска вила, Јавор, Словенски југ, Старинар, Бранково коло, Венац, Дело, Нова Европа, Политика, Правда, Нова искра, Књижевни север, Прилози за књижевност, историју, језик и фолклор, Летопис Матице српске, Годишњица Николе Чупића, Гласник Скопског научног друштва, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву, Гласник Етнографског музеја у Београду, Јужна Србија итд. Сарађивао је и у раду на књигама у издању Српске књижевне задруге.

Након бомбардовања Београда и разарања Народне библиотеке 1941. године, Ђорђевић је своју велику личну библиотеку, као и богату рукописну грађу, завештао Народној библиотеци у Београду. Захваљујући сестричинама Јанковић, целокупна његова заоставштина је у периоду од 1954. до 1971. године пренета у Народну библиотеку, где се чува у Одељењу посебних фондова Народне библиотеке Србије, у Легату Љубице и Данице С. Јанковић. Тихомир Ђорђевић је Други светски рат и окупацију дочекао у Београду, на месту председника Српске књижевне задруге, да би већ 1941. године био заточен у логору на Бањици. Из логора је изашао изнурен и нарушеног здравља, а остатак живота провео је у тешким материјалним приликама. Према речима њему блиских људи, и у тим тешким данима немаштине налазио је снаге да не клоне духом, делећи оно мало што је имао са онима којима је помоћ у истој мери била потребна. Умро је у Београду 28. маја 1944. године, у 77. години живота. Вест о његовој смрти и сахрани објављена је у листу „Политика“. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, у породичној гробници.