Т. Ђорђевић, око 1897. (САНУ Ф 212/4)

Важан сегмент научног рада Тихомира Р. Ђорђевића било је састављање и објављивање упутстава за сакупљање грађе као значајних помагала / подсетника истраживачима и осталим сарадницима приликом теренског рада. Он је био један од првих научника, етнолога који је увео упитник, тј. упутства као анкетни метод за прикупљање података и грађе током теренских истраживања. Међутим, поред методе директног интервјуа, који су користили тадашњи истраживачи, он уводи и нове методе рада на којима је заснивао своје научне дело, као што су коришћење архивских и историјских извора, записа и натписа, па чак и директна археолошка ископавања. Сам Ђорђевић је познавао и језике етничких група које је проучавао, нпр. влашки и ромски.

 

Објављивање питања и упутстава за рад на прикупљању грађе започео је у свом часопису Караџић. Већ 1899. године штампана су Ђорђевићева Питања за прикупљање грађе о ловачким обичајима (део сакупљене грађе објавио је у Грађи за зборник ловачких обичаја у Срба, у „Ловцу“ за 1901. годину). Такође, 1899. године, у додатку петој свесци, објављена су Питања за прикупљање музичких обичаја у Срба, прва те врсте у Србији, од Божидара Јоксимовића и Владимира Р. Ђорђевића, а одговоре на та питања давао је Ђорђевић у наредним бројевима, на основу пристигле сакупљене грађе, под насловом Грађа за Зборник музичких обичаја у Срба. Поред тога, поменута питања допунио је Питањима за скупљаче и описиваче народних орских игара, објављеним у првој књизи „Српске народне игре“ 1907. године. Питања за прикупљане технолошких обичаја у српскога народа, која је саставио Петар М. Илић, професор учитељске школе, објављена су у Караџићу 1900. године. Ради веће доступности и бржег сакупљања одговора, ова су Питања штампана и као посебан отисак, уз образложење: „Ова питања шаље уредништво Караџића свакоме, ко је вољан да по њима прикупља технолошко градиво из народног живота, на захтев, бесплатно.“

У десетом броју Караџића за 1900. годину, објављивањем Молбе за сабирање грађе због систематике народних пјесама о Краљевићу Марку, Пољака Станислава Цишевског, и Упутка преведеног на српски језик, започело се са бележењем предања и песама о Краљевићу Марку – са темом којом се Т. Ђорђевић бавио готово до краја свога живота.

Поред Караџића, започело је објављивање разноврсних упутстава и у другим часописима: Упутства за прикупљање правних обичаја српскога народа у издању Правничког друштва, у Српским новинама, Упутства за скупљање грађе из народне медицине од др С. Ватева, штампана у Народном здрављу, а грађа и одговори штампани су у Караџићу.

Аутор више упутстава је управо Т. Ђорђевић. У Српском етнографском зборнику (књ. 14, 1909), у уводном делу књиге „Обичаји народа српскога“, он даје Упутство за скупљање српских народних обичаја; Српска краљевска академија 1913. године штампа као засебну публикацију његово Упутство за прикупљање градива о занатима и еснафима у српским земљама; у Гласнику Земаљског музеја у Сарајеву (1926), у Упутству за прикупљање градива о ношњи у нашем народу давао је и одговоре који су представљали смернице за даљи самосталан рад испитивача; Питања из народног предања, веровања и обичаја објављена су у листу Венац за мај и јун 1927. године.

 


Гласник Скопског научног друштва



Филозофски факултет у Скопљу, као део Београдског универзитета, настао је и залагањем Тихомира Ђорђевића, тада редовног професора етнологије на Београдском универзитету. Скопско научно друштво основано је 1921. године, а његово гласило – Гласник Скопског научног друштва (даље ГСНД) – покренуто је 1925. године. За покретање Гласника се велике заслуге приписују Т. Ђорђевићу, како истиче Боривоје Дробњаковић у првом броју Гласника Етнографског института САН: „И није случајно што је тек приликом његовога бављења и његових предавања на Филозофском факултету у Скопљу у летњем семестру школске 1924 – 25 г. оживело, обновљено и реорганизовано Скопско научно друштво понова отпочело да држи редовно своје научне скупове, на којима он држи низ научних саопштења, и истовремено отпочело са издавањем свога Гласника.“ У новооснованом часопису је Т. Ђорђевић био члан уређивачког одбора (1925 ̶ 1926), аутор расправа, бележака, прегледа литературе и – као и у Караџићу – већ је у првом тому био покретач рубрике Питања и одговори. Под овим насловом је уредништво Гласника дало могућност научницима да читаоцима постављају питања из свих области науке, књижевности и уметности, а која се првенствено односе на јужну Србију. Циљ је био да се прикупе подаци о јужној Србији, али и о другим крајевима „не само од културних људи, већ и од најширих слојева народне масе.“ Планирано је да се они одговори који буду довољни и јасни штампају у Гласнику, у посебној рубрици, те да тако буду доступни читавој јавности и подложни кориговању и допуни читалаца „који знају што боље и више.“ Прва два питања, на која је према својим сазнањима Т. Ђорђевић делимично и одговорио, била су: „Шта значи камен о врату?“ и „Двоструко сахрањивање“.


На ова питања одговорили су Т. Смиљанић-Брадина (том 3) и Миленко Филиповић (том 12 и 13), који и у тому 11 даје критички осврт на правно-историјску студију Илије Јелића „Шта значи камен о врату“.





Нова Ђорђевићева питања – о лечењу умоболних у манастирима, о шишању у жалости и о конопцу са стрељаног човека – постављена су у 3. тому Гласника.



 

У петом тому Т. Ђорђевић започиње нову тему питањем о калемљењу богиња у старије доба, на коју је одговоре добио од Милана Јовановића Батута у томовима 7–8, као и од Предрага Миџовића и Риста Јеремића у 11. тому.

     


У вези са темама „Сеоске занатске организације“ (том 2, св. 1–2), „Месне и друге народне поруге“ (том 7–8) и „Кривичне празноверице“ (том 12) нису у Гласник стигли одговори.

     



Етнологија: часопис Етнолошког друштва у Скопљу



Тихомир Ђорђевић је исту рубрику покренуо и у часопису Етнологија, Етнолошког друштва у Скопљу, чији је био почасни члан. У часопису су објављивани прилози сарадника који су се бавили проучавањима Јужних Словена и других балканских народа, а излазио је од 1940. до 1941. годне, у укупно пет свезака. У првој свесци из 1940. године, Тихомир Ђорђевић је у уводној белешци под називом „Краљевић Марко у народном предању“ подсетио читаоце на часопис Караџић из 1900. године, у коме је „отворио нарочиту рубрику у којој сам читаоцима Караџића обратио пажњу ʼза прикупљање оног народног предања у коме се очувала успомена на Краљевића Маркаʼ.“ Сматрајући да у Караџићу ова тема није била заокружена, а нарочито не са предањима из области јужне Србије, поново је покреће „молећи све читаоце Етнологије да бележе све што о њему чују у народу, било да је то у стиховима, било да је у прози, и да шаљу уредништву Етнологије на штампање.“


Одзив сарадника био је велики. За годину дана, колико је часопис Етнологија излазио, штампано је двадесет прилога о теми „Краљевић Марко у народном предању“ и два прилога о печалбарском фолклору.

Већ у другој свесци, 1940. године, стигла су два одговора ̶ „Два предања о Краљевићу Марку у Штипу“ и „Марково Кале у Врању“.



У трећој свесци, такође 1940. године, штампана су три предања, а у четвртој ̶ чак њих седам.



   


У једину свеску изашлу почетком рата, 1941. године, уврштена су четири предања и четири песме, које су послали сарадници Вељко Перишић и Јован Ф. Трифуноски. Поред теме о Краљевићу Марку, у овој свесци Т. Ђорђевић отвара нову тему под називом „Печалбарски фолклор“ и даје уводну реч у којој дефинише тај термин: „Под печалбарским фолклором ја разумем живот и обичаје печалбара, веровања и сва усмена предања о печалби, све радње које се врше да би печалба била успешна и све друго што је с тим веровањем, предањем и радњама ма у каквој вези“. Поред уводне речи, он ту наводи и два предања, једно из околине Дебра – о срећној пари, и друго из Струге – о вестима од печалбара.



 


Након Другог светског рата није обновљен рад Етнолошког друштва у Скопљу, па су тако ове занимљиве теме, као и рубрика, заокружени последњим бројем часописа Етнологија.