Т. Ђорђевић, око 1925. (САНУ Ф 212/2)

Као ерудита и познавалац страних језика, Тихомир Ђорђевић је био упознат са најважнијим кретањима у етнологији и другим сродним наукама свога доба. Будући да је боравио у Бечу, Минхену, Лондону, на његов су научни рад знатан утицај извршили радови немачких научника Адолфа Бастиана и Зигмунда Гинтера, као и представници еволуционистичког правца, једног од водећих у етнологији тога доба, међу којима су били Луис Морган, Едвард Тејлор, Џон Макленан и Херберт Спенсер, а посебно Џејмс Фрејзер.

У својој приступној беседи О етнологији, одржаној на Београдском универзитету септембра 1906. године, Ђорђевић дефинише етнологију, њен метод и однос према другим наукама, истичући да је етнологија и упоредна наука, која подразумева упоредно проучавање сродних наука – антропологије, историје, археологије, социологије. Такво схватање одређује Ђорђевића не само као етнолога него и као фолклористу и културног историчара.

 

О његовом научном методу је академик Драгослав Антонијевић казао: „Служећи се најсавременијим научним методама оног доба, Ђорђевић је остао и аналитичар и синтетичар. Он је проучио наш народни живот и његове најразноврсније манифестације не само ерудицијом научника који изванредно познаје изворе (теренске, архивске, литерарне), него и са дубоким разумевањем и осећањем великог научника који је успео да изнесе и обради мање-више све појаве из наше духовне и материјалне културе. Таквим радом он је поставио темеље нашој научној етнологији и фолклористици.“

Иван Ковачевић сматра да најзначајнија новина коју је Ђорђевић унео у нашу етнологију бива испитивање архивске грађе, те да је он својим бројним радовима „(…) утемељио архивски рад као неопходан саставни део прикупљања искуствених обавештења.“ У своме прикупљању етнографске грађе, Ђорђевић је користио метод директног интервјуа, примењујући технику посматрања са учествовањем и посматрања преко информатора. Међу првима је сачинио упитнике за теренски рад (користећи термин упутства), а заједно са Јованом Цвијићем и Јованом Ердељановићем залагао се за сарадњу међу научницима и за колективни научни рад. Проучавао је архивску грађу и научно ју је обрађивао. Такође, Ђорђевић је указао на значај палеоантропологије за историју и етнологију, обављао је археолошка истраживања, па је чак и сам радио на ископавањима некропола, сматрајући их значајним извором података за многе науке.

Први прилог којим је започео свој научни пут Ђорђевић објављује у Новом гласнику већ 1888. године, под насловом Један прилог. Након завршених студија на Филолошко-историјском одсеку Велике школе у Београду, па све до 1941. године, објавио је више од 700 радова, од којих је доста њих на страним језицима.

Проблеми и теме које је наш етнолог обрађивао у својим радовима разнолики су и обухватају широку област традиционалне културе. То су, пре свега, проучавања народних обичаја и веровања из животног циклуса (брак, породица, свадба, рођење, смрт), положај жене у патријархалном друштву, зле очи, природа у веровањима и предању, народна медицина.



Ђорђевић се бавио сакупљањем и систематизовањем фолкористичке и етнографске грађе о митским бићима српске народне културе. Као резултат тог рада настале су књиге Вештица и вила у нашем народом предању и Вампир и друга бића у нашем народом предању. Ове две публикације су обједињене и 1953. године објављене у едицији Живот и обичаји народни Српског етнографског зборника. Пет година касније, у истој едицији биће публиковано његово двотомно дело Природа у веровању и предању нашег народа. Такође, једна група митских бића (порођајни демони и судбинска божанства) описана је у делу Деца у веровањима и обичајима нашега народа. Из области народне религије и магије нарочито је значајно дело Зле очи у веровању Јужних Словена, написано на основу обимне грађе забележене првенствено у традиционалном српском друштву.


Приликом избора за редовног члана Српске краљевске академије 1938. године, Ђорђевић је одржао приступну беседу под називом О пореклу накита и одела у човечанству, где развија своју тезу о пореклу одела. Расправа Коса у Јужних Словена може се сврстати, према М. Драшкићу, у Ђорђевићеве најбоље радове о проблематици народне ношње, а уз то за ову распаву додаје и да је то „(…) једна од непревазиђених у нашој етнолошкој литератури.“

Велики допринос етнологији представља Ђорђевићево проучавањe етногенезе појединих народа и етничких група на Балкану, поготово што у то време, како наводи Петар Влаховић у раду „Етногенеза балканских народа у делу Тихомира Ђорђевића“: „(…) етногенеза није била у жижи интересовања етнолошке науке“. У проучавањима који се тичу етногенезе, етничке историје и етничких процеса, Ђорђевић се ослањао на археолошке, антрополошке и историјске изворе. Нарочиту пажњу у својим истраживањима посветио је етничкој историји Срба, о чему говоре радови Становништво у Србији после велике сеобе 1690, Насељавање Срба за време владавине кнеза Милоша Обреновића 1815-1839, Српске колоније у Будиму и околини.





Значајно место у његовом раду заузимају и студије о несловенским етничким групама и народима Балкана, попут Рома, Турака, Румуна, Грка, Албанаца, Черкеза, Цинцара, Јевреја. Поменућемо само неке од радова из овога домена: Ко су прaви Турци, Неколике турске казне, Самртни обичаји у Турака, Влашки Цигани у Србији, Негри у нашој земљи, Черкези у нашој земљи, Заветовање девојке код Арбанаса, Кроз наше Румуне, Јевреји Балканског полуострва, Грци у Србији, Зле очи у веровању муслимана у Охриду.



Посебно место заузимају Ђорђевићеви радови о Ромима. Његова докторска дисертација Die Zigeuner in Serbien (Цигани у Србији), одбрањена у Минхену 1902. године, а објављена у Будимпешти у два дела (1903. и 1906. године), утрла је пут систематичним научним проучавањима обичаја, веровања и стваралаштва Рома на овим просторима. Велики број чланака и студија о тој теми препоручили су га за чланство у Научном друштву за проучавање Цигана у Лондону. Посебно издвајамо збирку од 150 приповедака, које је Ђорђевић већином сам забележио – Циганске народне приповетке.

Ђорђевић је аутор бројних прилога и књига из области културне и друштвене историје Србије 19. века. Навешћемо неке радове везане за ту проблематику: Из Србије кнеза Милоша: културне прилике од 1815.–1839. године, Занати и трговина после ослобођења Србије у XIX веку, Грађа за српске народне обичаје из времена прве владе кнеза Милоша, Село као друштвена заједница за владе кнеза Милоша, Архивска грађа за занате и еснафе у Србији од другог устанка до еснафске уредбе 1847., Медицинске прилике у Србији за време прве владе кнеза Милоша, Село као суд у нашем народном обичајном праву, Кривичне празноверице, и друго.


Његово најпознатије дело свакако је Наш народни живот, објављено у 10 томова. То вишетомно дело, састављено од већ објављених Ђорђевићевих важнијих студија, расправа и чланака, представља штиво намењено не само стручној јавности него и широј публици, оној која се интересује за народне обичаје, народна веровања и етнологију балканских простора уопште.

Ђорђевићева књига Белешке о нашој народној поезији, која садржи 41 чланак о разним – како примећује Д. Антонијевић – дотад нерешеним етнолошким проблемима у нашој народној поезији, сматра се делом трајне научне вредности.



Важно место у Ђорђевићевом научном опусу заузима и расправа Српске народне игре, штампана у Српском етнографском зборнику 1907. године, у оквиру публикације Српске народне игре 1. Према Оливери Младеновић, то је први већи научни рад о народним играма, не само код Срба него и код Јужних Словена. У том раду Ђорђевић у научну терминологију уводи појам „орске игре“, сматрајући ове игре самосталном граном народне уметности. Класификујући народне игре, подробно их описује, врши упоредна истраживања музичких и орских обичаја, прати музички развитак у Србији за време кнеза Милоша, и то не само код Срба него и код других балканских народа. Када је то било потребно, учио је и језике тих народа (турски, ромски, румунски), бележио податке са терена, залазећи и у друге сродне научне дисциплине.

„Ако би се пак његово дело на проучавању народног живота у игри и музици проматрало заједно са делом његовог брата Владимира Р. Ђорђевића, који је био и мелограф и органолог, записивао и неке музичке обичаје, радио и на музичкој теорији, а као библиограф поставио основицу за развој историје српске музике, онда би се видело да се браћа Ђорђевићи допуњују, и да су заједно остварили комплетно и значајно етномузиколошко дело.“ Тако би се они, по Љ. Јанковић, „удружено могли сматрати као утемељивачи етномузикологије у Србији.“

Поред свега што је радио, Тихомир Ђорђевић је на Универзитету у Београду одржао и циклус предавања о музејима уопште, о њиховој историји, њиховом раду и будућем развоју, чиме је поставио темеље за развој наше музеологије.

Научно дело Тихомира Р. Ђорђевића бележи више од 700 тематски разноврсних библиографских јединица, а најпотпунију библиографију његових радова досад сачиниле су Љубица и Даница С. Јанковић.


Билтен Института за проучавање фолклора 3

Животу и делу нашег истакнутог научника и академика посвећено је више чланака – сећања поводом значајних годишњица (у Гласницима Етнографског института САНУ 1, 22, 44, затим у Гласнику Етнографског музеја 16, и др.), научних скупова, симпозијума, предавања и изложби. Поменућемо овде само неке од њих: научни скупови поводом 50 година од његове смрти, 1994. године, Тихомир Ђорђевић и његов допринос проучавању балканских народа, у организацији Балканолошког института САНУ, и Село и град – нова етнолошка проучавања, у организацији Етнографског института САНУ; прослава стогодишњице рођења академика Тихомира Ђорђевића у Српској академији наука и уметности 1968. године, затим на Коларчевом универзитету и у Алексинцу, месту у коме је започео своју педагошку каријеру. Тим поводом су и у часопису Народно стваралаштво. Фолклор (св. 28) објављени радови о Т. Ђорђевићу, а Споменицу посвећену стогодишњици рођења Тихомира Ђорђевића објавила је Српска академија наука и уметности.

Политика, 8. новембар 1967.

Поводом сто педесет година од његовог рођења, 2018. године, Удружење фолклориста Србије организује међународни научни скуп Савремена српска фолклористика VI, потом – на сајту Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ постављена је виртуелна изложба о Тихомиру Р. Ђорђевићу, а у библиотеци САНУ постављена је изложба под називом Тихомир Ђорђевић (1868–1944–2018).

Такође, поводом века и по од рођења Тихомира Р. Ђорђевића, алексиначки Центар за културу установио je 2018. године награду Тихомир Ђорђевић, која се додељује појединцима за изузетан научни и истраживачки допринос у областима којима се Т. Ђорђевић бавио. Први лауреат ове значајне награде је др Зоја Карановић, редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду.