Тихомир Р. Ђорђевић

Т. Ђорђевић, око 1935. (САНУ Ф 212/4)

Изузетан подухват током научног деловања Тихомира Р. Ђорђевића свакако је издавање научног и стручног часописа Караџић, са поднасловом лист за српски народни живот, обичаје и предања. Наиме, Ђорђевић је покренуо, уређивао и из својих приватних средстава издавао лист који је излазио од 1899. до 1903. године (1899, 1900, 1901, 1903), и то у 40 бројева (најпре као месечник, а у последњој години као тромесечник). Одмах по излажењу, часопис је доживео леп пријем и похвалу од стране стручних и научних кругова и у земљи и у иностранству, што истиче и Љ. Јанковић у чланку о значају овога часописа: „Уредников успех и велики значај Караџића види се и у томе што је у Учитељској школи у Алексинцу по одобрењу Министарства просвете заведена етнографија као наставни предмет који је предавао Ђорђевић.“

Караџић је сматран првим етнографским и фолклористичким часописом који је код Јужних Словена покренут изван званичних установа, а „захваљујући искључиво прегалаштву једног посленика“, како истиче Н. Љубинковић у раду „Живот и дело Тихомира Р. Ђорђевића“.

Лист је покренут 1899. године у Алексинцу. Ђорђевић је окупио најистакнутије научнике и стручњаке, као и образованије људе тога времена. Међу њима су били Стојан Новаковић, Милан Ђ. Милићевић, Тихомир Остојић, Павле Поповић, Сима Тројановић, Вид Вулетић Вукасовић, С. М. Маринковић и др. Такође, Ђорђевић је сарађивао и са многим ауторима ван Србије, чији су радови штампани на њиховом писму, онако како су их послали уредништву.

Ипак, најважнији сарадник листа био је сам његов уредник. Ђорђевић је у Караџићу објавио десетак већих радова, око 30 мањих прилога, упутства за прикупљање грађе, као и многобројне приказе и белешке.

Караџић је, тематски гледано, био врло разноврстан часопис. Обрађиване су теме из народне књижевности, обичаја и веровања, и – како Љубица Јанковић наводи – „обухваћен је, може се рећи, цео народни живот и фолклор.“

Ђорђевић је установио велики број сталних рубрика: народно предање о местима, Краљевић Марко у народним предањима, српске народне песме, српске народне приповетке, српске народне загонетке, српске народне пословице, српске народне клетве, српске народне заклетве, правни обичаји у Срба, медицински обичаји у Срба. Поред сталних рубрика, у листу су редовно објављиване и новости о значајним догађајима везаним за фолклор у оквирима стручних и научних кругова из читаве Европе, затим мање етнографске белешке, кратки библиографски прегледи, прикази књига, зборника, изложби, као и прикази рада фолклорних друштава и конгреса.

У Караџићу су се објављивале, у појединим бројевима, анкете и упутства за рад на прикупљању грађе, као што су нпр. Питања за прикупљање музичких обичаја у Срба (1899), од Божидара Јоксимовића и Владимира Р. Ђорђевића, Питања за прикупљање технолошких обичаја у српског народа (1900), и др. Тихомир Р. Ђорђевић је већ 1900. године у Караџићу (бр. 2–3) објавио први рад о српском фолклору – значајну студију под називом „Српски фолклор“. Пишући о стању проучавања фолклора код нас, Ђорђевић изражава жаљење што после Вука Караџића, који је према његовом схватању „положио чврсту и ваљану основу српскоме фолклору“, рад на проучавању фолклора није настављен у оној мери у којој би то требало, те да је преостало још много тога да се сакупи и проучи. У овом раду аутор говори о значају проучавања фолклора и указује на чињеницу да се у свету ствара нова наука под именом фолклор, која има задатак да проучава народне обичаје, начин живота, народну поезију, народну медицину, обичајно право итд.

„Све народне умотворине (песме, приповетке, загонетке, пословице, предање у опште, народни хумор, философија), језик као огледало народнога мишљења и суђења, музика, игре и забаве; веровања и празноверице, обичаји, живот у кући и ван куће, рад у кући и у пољу, правни обичаји, народна медицина, народна техника и уметност, све је то предмет фолклора“ – образлаже Ђорђевић у овоме свом раду.

Како примећује Душан Недељковић у раду „Значај научног дела Тихомира Ђорђевића“, термин фолклор Ђорђевић користи у двојаком смислу: фолклор као народно духовно и материјално стваралаштво, тј. као грађа коју треба проучавати, и фолклор као научна дисциплина о фолклору.

На последњим страницама ове студије Т. Ђорђевић подсећа стручну јавност на то да сви народи имају своја фолклорна друштва која прикупљају, проучавају и објављују фолклорну грађу, а затим додаје: „У Србији, уз помоћ радника из целокупног Српства, треба да се оснује српско фолклорно друштво, ако хоћемо да учинимо услуге своме народу, ако хоћемо да учинимо услуге науци, ако хоћемо да останемо верни раду оца нове српске књижевности, које се преко фолклора заснива, ако хоћемо да будемо своји.“

Пишући о значају ове студије, Н. Љубинковић наводи: „Тај рад је вишеструко значајан. Пре свега, управо њиме је проучавање фолклора у нас стављено у контекст сувремених научних знања и научне методологије. Ђорђевић је сматрао да је и изучавање фолклора императив сувременог историјског тренутка.“

Часопис Караџић је услед недостатка новца престао да излази 1903. године. На последњој страници последњег броја уредништво се опростило од читалаца следећим речима:

Почев од 2009. године, баштинећи традицију листа Тихомира Р. Ђорђевића, поново излази лист Караџић: часопис за историју, етнологију, археологију и уметност, у издању Завичајног музеја у Алексинцу.