Тихомир Ђорђевић припада оном кругу импозантних београдских интелектуалаца: браћа Богдан и Павле Поповић, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Михајло Петровић-Алас, Миланковић, Чајкановић, Ђаја и други, који су дали печат интелектуалној елити и били најсавршенији образац београдског стила и понашања. Својим делом, створеним у крајњој скромности, али и поред тога уздигнутим до крајњих висина, означили су кратко време сјајног успеха свога народа.

Ђорђевић је сматрао да је интелектуалац – научник тај који омогућава инкарнацију разума и духа у народу, чији се развој никад не завршава, а који отвара врата напредним опредељењима. Он треба да улива наду и придаје дубљи смисао животу...

Поред хуманисте, научника, Ђорђевић дубоко негује свој лични етички хуманизам, свој морални лик који је произилазио из његовог племенитог срца... У његовим списима можемо наћи разасуте бисере моралних назора и савести, који у суштини почивају на уважавању људске природе као специфичне вредности у сваком човеку, појединцу. У том смислу био је спреман да се заузме и жртвује за личне и друштвене циљеве. Његове емотивне реакције уживљавања у туђе недаће, увек спреман да помогне угроженом, потврђује безброј записаних примера. Снажна емотивност Тихомира Ђорђевића долазила је до изражаја у породичним односима, према родитељима, браћи, сестри, сестричинама, ближим и даљим рођацима, суседима и комшијама у дворишту. У безбројним писмима смо се са правим људским драмама обичних људи али и високих интелектуалаца. Тихомир Ђорђевић је налазио времена да из кошмара људских несрећа нађе путеве до помоћи, утехе, често по цену високих материјалних давања и личних одрицања.

Ношен хуманизмом честитог човека, светла карактера и ретке савести, у Тихомиру Ђорђевићу је била наглашена родољубива црта, нарочито у тешким кризним и ратним приликама домовине...

(Антонијевић, Драгослав, 1994)




А наше покољење, за разлику од будућих, корачало је у науци још и уз помоћ саме људски безмерно меке и топле речи и јединствено људски благог осмеха нашег чика Тике, који је са подједнаком нежношћу и жаром волео све народе, науке о њима и оне који су се око њих свесрдно трудили, али нису могли увек тако до краја самопрегорно као он.

(Недељковић, Душан, 1971)


Најзад, неколико речи о Тихомиру Ђорђевићу као педагогу и човеку. Био је научник широке културе и одличан педагог. У овом човеку салонских манира куцало је топло и племенито срце. Његов дом је био отворен за студенте и све људе који су хтели да раде а његова богата библиотека приступачна свима. Није му било тешко да тражи књигу и укаже чак на страницу ономе који нешто тражи.

(Лутовац, Милисав, 1971)

Елан и љубав са којима је у младим годинама почео да ради на науци нису га напустили до краја живота. Последњих дана пред смрт, а то је било у априлу 1944. г. на неколико дана, пред познато ускршње бомбардовање Београда, приликом посете коју сам му учинио у санаторијуму Живковић, иако опхрван тешком болешћу, професор Ђорђевић се на њу није пожалио ни једном речи. Напротив, са младићским жаром говорио је о будућности нашој и о раду на науци који нам претстоји, жалећи што неће моћи поживети још коју годину, да би могао завршити многе своје започете радове.

(Дробњаковић, Боривоје М., 1952)