Тихомир Р. Ђорђевић

Т. Ђорђевић, око 1939. (САНУ Ф 212/3)

У години када се обележава сто година од завршетка Првог светског рата, значајно је поменути и учешће Тихомира Р. Ђорђевића на Мировној конференцији у Паризу и његов допринос у оквиру Историјско-етнографске секције, што је још један од показатеља његове научне, али и друштвене делатности.

Тихомир Ђорђевић је учествовао у Првом светском рату као командир болничке чете, са српском војском прешао је Албанију, а одатле је пребачен у Француску, па затим у Енглеску. У Лондону је наставио свој патриотски рад у „Српском клубу“, где са браћом Богданом и Павлом Поповићем, Јованом Цвијићем, Александром Белићем и другима држи енглеској јавности предавања о Србији. Док је боравио у иностранству, Ђорђевић је јануара 1919. године од Николе Пашића добио позив да учествује на Мировној конференцији у Паризу ради решавања проблема око разграничења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца са околним државама.

Мировна делегација Краљевине СХС била је подељена на неколико стручних секција, а свака секција имала је своје подсекције. Као стручњаку из области етнологије и великом познаваоцу етнолошких прилика на Балкану, те на основу низа објављених радова током боравка у иностранству, Ђорђевићу је припало место у Историјско-етнографској секцији, и то у подсекцији за целину југословенског питања и у редакционом одбору. Секцији је председавао Јован Цвијић, а сачињавали су је, поред Т. Ђорђевића, Александар Белић, Божидар Марковић, Јован Радонић, Павле Поповић, Станоје Станојевић, Лујо Војновић, Нико Жупанич, владика Иларион Зеремски, Фердо Шишић и др.

Експертска делатност Тихомира Ђорђевића на Конференцији мира односила се на питања Македоније, Влаха и шопских области. Како наводи Никола Павковић у Енциклопедији српске историографије, „његова становишта о тим питањима била су заснована на етничким и историјским начелима, као и на целини културног наслеђа којима су били оснажени политички циљеви и захтеви југословенске мировне делегације.“ Израда текста за елаборат о македонском питању поверена је А. Белићу и Т. Ђорђевићу, те је за потребе тог рада на француски језик преведено енглеско издање Ђорђевићеве књиге „Македонија“ из 1918. године. Српско издање књиге „Македонија“ објављено је 1920. године.